Da li Rusija polako prihvata realpolitiku u Ukrajini?

Dmitrij Peskov, čovek optužen da je delio stavove predsednika Vladimira Putina sa ostatkom sveta, negirao je prošle nedelje da je Kremlj pokušao da svrgne ukrajinsku vladu ili da izvrši promenu režima. Ovaj neočekivani preokret događaja sugeriše da je Moskva možda sada konačno spremna da se prema Vladimiru Zelenskom odnosi kao prema legitimno izabranom lideru Ukrajine.

Iako je Peskovljeva izjava očigledno izazvala neko iznenađenje – ne samo zato što Kremlj ne želi ništa više od vlasti da izabere lidera Ukrajine – pravo pitanje je zašto bi neko uopšte slušao sve što Peskov kaže ovih dana. Iako se ranije govorilo o uticaju predstavnika Kremlja, poslednjih devet meseci sveobuhvatno je pokazalo da njegove reči nemaju veliku težinu.

U istom periodu Rusija je izgubila svaki međunarodni autoritet koji je ikada posedovala. Njena invazija sama po sebi ne bi bila dovoljna za postizanje takvog rezultata. Ali, pored toga, Rusija se takođe povukla iz međunarodnih organizacija i institucija, gde bi se o zakonitosti ukrajinske vlade moglo razumno raspravljati. Kako bi to sada uopšte moglo biti predmet rasprave? Legitimitet i zakonitost ukrajinske vlade potiču isključivo od ukrajinskog naroda.

Pa u čemu je bila poenta Peskove izjave?

Možda je to učinjeno kako bi se označila želja Moskve da se vrati civilizovanom dijalogu sa Ukrajinom – i da se pseudorealnost u kojoj su Kremlj i njegovi sledbenici živeli tokom poslednje godine zameni zdravom dozom stvarne politike. Na kraju, nijedan agresor ne može beskrajno odustati od mirovnih pregovora, osim ako njegove trupe ne naiđu na cveće, a to se u najmanju ruku ne odnosi na rusku vojsku u Ukrajini – čak i ako je Kremlju trebalo dugo da se pomiri sa tom činjenicom.

Ruska vlada demonizovala je svog ukrajinskog kolegu i dovodila u pitanje njegov legitimitet ne samo od početka invazije, već i dosledno tokom poslednjih devet godina, nazivajući Kijevsku vladu grupom “nacista i narkomana” i govoreći o “zločinima režima” kao da je cela zemlja logor za ratne zarobljenike.

Nedavno je Putin ponovo počeo da koristi termin “ukrajinski partneri” da bi se odnosio na Vladu Zelenskog – poslednji put je to učinio u leto 2021. Naravno, u Putinovom merkantilnom shvatanju tog izraza, ” partneri “nisu baš prijatelji – uostalom, on takođe dugo naziva Zapad svojim” partnerima” – ali to je značajan korak napred u odnosu na”naciste i narkomane”.

Tokom leta 2021. uloženi su različiti napori za rešavanje sukoba u Donbasu. Proces se činio teškim, ali ne beznadežnim. Važno je, dakle, da je u kontekstu dogovora o žitaricama sklopljenog uz posredovanje Turske i UN, Putin ponovo počeo da naziva Kijevsku vladu svojim “ukrajinskim partnerima” – a nedavno uveravanje Peskova da Moskva nije tražila promenu režima u Ukrajini samo potvrđuje ovu retoričku promenu.

Čini se da Kremlj prilagođava svoje formulacije u vezi sa sukobom u pokušaju da jasno stavi do znanja svetu da je agresor sada spreman da se vrati za pregovarački sto.

Štaviše, čini se da je Rusija sada spremna za drugu vrstu pregovora. U prošlosti je Kremlj koristio izraz “pregovaranje” da bi se odnosio na ultimatum, a ne na dijalog. Ali, kao što su pokazali nedavni samiti širom sveta, niko više ne veruje u ovakvu bombastičnost Moskve, videći je kao dimnu zavesu, bilo za dalju eskalaciju ili za preko potrebnu pauzu u borbama kako bi se pregrupisao za nove vojne operacije.

Međutim, Putin sada očigledno želi da pokaže svojim “partnerima” na zapadu i u Ukrajini da je spreman da razgovara o istinskim koracima ka miru – iako ostaje nejasno šta tačno podrazumeva pod tim pojmom. Rusija je verovatno već shvatila da njena retorika pretnji i ultimatuma nije uspela i samo rizikuje da još više diskredituje Moskvu i ojača status Rusije kao globalnog izopštenika.

Povratak na Realpolitiku za Rusiju (ako se to zaista dešava) ima i vojnu svrhu, ali i političku. Kremlj je verovatno shvatio šta je Ukrajina znala od početka invazije, a što Zapad zna otkako se Rusija pokazala nesposobnom da ostvari brzu pobedu.

Rusija je napala svog suseda sa namerom da započne hibridni rat, uvuče NATO u sukob, a zatim pregovara. Umesto toga, dobila je puni rat. U određenoj meri, invazija je omogućila Kremlju da ostvari svoju želju da se bori protiv NATO-a na tehnološkom nivou, iako je i ova bitka bila beznadežno izgubljena.

Jedan od znakova da Rusija ozbiljno shvata pregovore sa ukrajinskom vladom su stalni ruski napadi na civilnu infrastrukturu zemlje. Iako to ni na koji način ne menja vojnu situaciju i zapravo služi samo jačanju odlučnosti ukrajinske vojske, Kremlj očigledno računa da će to poslužiti i za povećanje pritiska na Kijevsko rukovodstvo da okonča rat.

Ali ova prividna kalkulacija je potpuno neutemeljena, jer je ukrajinski narod već dugo bio spreman da ove zime izdrži ozbiljna lišavanja. Situacija je dostigla tačku u kojoj Putin uskoro neće imati drugog izbora nego da pregovara sa Zelenskim. U međuvremenu, ukrajinski predsednik je takođe ublažio svoju retoriku i više ne odbacuje ideju da sedne za pregovarački sto sa Putinom.

Samo nekoliko nedelja pre početka rata, Putin se nasmešio citirajući liniju iz veoma problematične Ruske rime za decu tokom konferencije za štampu sa predsednikom Kazahstana Kasim – Žomartom Tokajevom. ” Sviđalo ti se to ili ne, moraćeš to da izdržiš, lepotice moja “, rekao je Putin kada su ga pitali o nezadovoljstvu Ukrajine Minskim sporazumima.

Ali sada je cipela na drugoj nozi, a Rusija se sama pretvorila u dugopatičnu lepoticu koja nema drugog izbora nego da se nasmeje i trpi patnju koja tek dolazi.