Немачки стручњак: Србија остаје главни дестабилизујући фактор на Балкану, Вучић користи национализам за власт

Србија остаје главни дестабилизујући фактор на Западном Балкану, док је председник Србије Александар Вучић постао посебно вешт корисник националистичке реторике и пропаганде како би одржао свој политички утицај, тврди немачки стручњак Александар Ротерт у анализи коју је објавио Ноје Цирхер Цајтунг (НЗЗ).

У анализи под називом „Балкан остаје занемарена проблематична регија, Србија остаје главни дестабилизујући фактор“, Ротерт упозорава да, упркос ратовима у Украјини и на Блиском истоку који су доминирали међународном пажњом, трајни мир и стабилност на Западном Балкану још увек нису загарантовани.

Према његовим речима, агресивни облик српског национализма и даље је један од главних извора нестабилности у региону. Ротерт тврди да дугогодишња идеја о уједињењу територија бивше Југославије насељених Србима у јединствени политички ентитет и даље утиче на део политичког естаблишмента у Београду.

Он ово описује као вишегодишњи политички пројекат, који је спровођен не само војним средствима, већ и пропагандом, дипломатијом и партнерствима са Русијом и Кином.

У овом контексту, Ротерт помиње и изјаве Александра Вулина, кога описује као једног од Вучићевих идеолошких ментора. Вулин је раније изјавио да би реализација концепта такозваног „српског света“ могла да потраје годинама или чак деценијама.

За немачког стручњака, такве изјаве доказују постојање дугорочне стратешке перспективе у Београду, за разлику од краћих политичких циклуса западних демократија.

Ротерт посвећује важан део своје анализе самом Вучићу, описујући га као политичара који „савршено влада репертоаром хушкања и пропаганде“.

Такође подсећа на политичку прошлост председника Србије, који је био министар информисања у влади Слободана Милошевића током 1998–2000. Према Ротерту, Вучићев садашњи политички стил не може се потпуно одвојити од тог периода, упркос његовим напорима да представи Србију као државу посвећену европским интеграцијама.

Ротерт такође критикује стратегију Београда која промовише „пакетно решење“ за проширење Европске уније, према којем би се све земље Западног Балкана заједно придружиле ЕУ.

Према његовим речима, такав приступ би могао да омогући Србији да искористи напредак других земаља у региону као полугу против Брисела.

Ако Србија и Република Српска наставе да се крећу ка ауторитаризму, док се владавина права, слобода медија и борба против корупције погоршавају у Београду, колективни процес чланства, према Ротерту, могао би да омогући Вучићу да избегне тешке реформе и истовремено држи цео регион као таоца.

Други део анализе посвећен је ситуацији у Босни и Херцеговини и улози Милорада Додика и његове странке, Савеза независних социјалдемократа (СНСД).

Ротерт тврди да су Додик и СНСД намерно ометали напредак Босне и Херцеговине ка чланству у ЕУ. Према његовим речима, то би земљу могло коштати више од милијарду евра средстава предвиђених Планом раста ЕУ.

Он такође каже да су политичке препреке утицале на процес именовања координатора за ИПА фондове.

„Додиков план је да уништи Босну и Херцеговину као државу – ако се то не може постићи војно, онда другим средствима“, пише Ротерт.

Немачки стручњак упозорава да је мало вероватно да ће се сваки покушај одвајања Републике Српске од Босне и Херцеговине постићи мирним путем. Из тог разлога, он сматра да је присуство безбедносних снага ЕУ и НАТО-а у Босни и Херцеговини, али и на Косову, важно.

У својој анализи, Ротерт повезује тренутне тензије у региону са политичким и идеолошким наслеђем ратова из 90-их.

Он помиње Меморандум САНУ из 1986. године, који сматра једним од догађаја који су допринели стварању политичке климе која је претходила распаду Југославије.

Према његовим речима, документ је допринео консолидацији новог националистичког дискурса, укључујући тврдње о демографском „геноциду“ над Србима на Косову и захтеве за промену уставног поретка Југославије.

Ратови 90-их су тада оставили око 140 мртвих и милионе расељених људи.

Ротерт тврди да се елементи ових наратива и данас појављују у Србији.

Као пример, он наводи изјаве које се приписују српској министарки Снежани Пауновић, рекавши да је изјавила да би, да је била на Милошевићевом месту 1998. године, спровела „етничко чишћење“ Косова и користила дехуманизујуће речи према Албанцима.

Ротерт такву реторику назива отвореним говором мржње и тврди да је сличан дискурс и даље присутан у деловима провладиних медија у Србији.

Немачки стручњак такође критикује Београд због начина на који се односи према људима осуђеним за ратне злочине. Помиње случај српског генерала Новака Ђукића, осуђеног због одговорности за масакр на Капији у Тузли 1995. године, где је убијена 71 особа, а око 200 је повређено.

Према Ротерту, Ђукић и даље слободно живи у Београду.

За њега, овај случај показује јаз између формалне посвећености Србије европским интеграцијама и начина на који се носи са наслеђем ратова из 90-их.

Ротерт се такође враћа на период након пада Милошевића, узимајући владу премијера Зорана Ђинђића као доказ да је Србија имала прилику да крене другачијим политичким правцем.

Као једну од најважнијих Ђинђићевих одлука издваја изручење Милошевића Међународном кривичном суду за бившу Југославију. Потоњег су 2003. године убили људи повезани са старим безбедносним и криминалним структурама у Србији.

Према Ротерту, долазак на власт Вучићеве Српске напредне странке (СНС) 2012. године означио је повратак политичких личности повезаних са Милошевићевом ером и националистичким круговима на утицајне позиције.

На крају анализе, Ротерт позива Европску унију да следи јаснији и захтевнији приступ према Београду.

Према његовим речима, не би требало дозволити да Србија омета или условљава европске аспирације суседних земаља.

Он такође наглашава потребу да ЕУ направи разлику између српске владе и грађана Србије који годинама протестују против онога што он описује као облик контролисане демократије под Милошевићевим политичким наследником.

За Ротерта, европски ангажман са Београдом не може се заснивати искључиво на формалним декларацијама Србије о чланству у ЕУ. Ако се национализам, ауторитарне тенденције и опструкција суседних земаља наставе, Брисел ризикује да се према значајном извору регионалне нестабилности односи као да је само још један кандидат за постепену интеграцију.

У том контексту, изазов за ЕУ, према речима немачког стручњака, није само да ли Србија треба да постане део Европе, већ да ли је Београд спреман да испуни политичке и демократске стандарде које чланство захтева.

ГеоПост