DW: У Србији су заказале и друштво и систем

Прошла су три дана жалости за трагично убијеном децом, али међу грађанима Србије као да нема друге теме разговора. Најчешћа питања су: како се дошло до ове тачке и ко је одговоран, пише Дојче веле (DW).

„Дубока трагедија, посебно зато што су у питању деца. То је нешто што не треба заборавити“, рекао је за DW социолог Ђокица Јовановић. Он сматра да су и друштво и држава криви што смо доведени до тачке са које нема повратка.

Он сматра да сви у влади коју предводи председник Србије треба да „одмах поднесу оставку“. „У супротном, постоји разлог за сумњу у њихову одговорност, која је очигледна, и њихову човечност, која је упитна“, каже Јовановић.

У међувремену, министар просвете Бранко Ружић поднео је неопозиву оставку. У писму у којем је образложио оставку, написао је да ће драматичне слике догађаја у школи, сузе проливене док је изражавао саучешће ожалошћеним родитељима, увек бити траг на његовој души. Истовремено, рекао је, „одговорност за ову трагедију лежи на свима нама заједно“.

„Неће бити катарзе и то је трагично“

Ово је можда једино са чиме се слаже саговорник DW-а, социолог Јовановић. Он подсећа да до сада „држава није реаговала“ чак ни када су се дешавала самоубиства међу децом.

„Ево малог Алексе из Ниша пре 12 година, па држава није зажмурила, само пар слогана и ништа више, деца улазе у такмичење једни са другима. Ово друштво је доживело тоталну деструкцију и пад солидарности“, рекао је Јовановић.

Према његовим речима, породица је уништена и без идентитета – пре свега у симболичком смислу, а затим и у егзистенцијалном. „Натерали сте родитеље да трче од једног шефа до другог да би зарадили новац, да би некако прехранили своју децу, па, погледајте колико траје дискусија о томе да ли треба радити суботом и недељом и шта каже наше државно руководство: морате радити суботом и недељом. Дакле, чекајте, када ће та породица седети заједно на ручку бар недељом, где ће им деца рећи шта треба да им кажу. Где ће родитељи то слушати, са пуним поштовањем, давати савете, тражити опроштај?“

Јовановић не верује да ће „ова трагедија подстаћи друштво да се фундаментално промени и преиспита. Неће бити катарзе, и то је трагично. Бојим се да ће се ово наставити дешавати.“

„Родитељи треба да науче децу самоконтроли“

Социолог Јовановић каже да недавни догађаји нису изненађење – јер су и деца под притиском да се такмиче једни са другима, да се боре за оцене, а не за знање. Ту, каже он, види највећи проблем.

За социјалног психолога, професорку Александру Костић, случај масовног убиства у основној школи је и даље изненађење, јер се такви случајеви никада раније нису дешавали. Такође показује да је насиље атрибут који у потпуности карактерише све што се дешава у многим областима живота.

„Људи не могу да комуницирају без сукоба, без изазивања сукоба, без вербално агресивног понашања. Као да су заборављена добра правила комуникације. Људи говоре паралелно једни са другима, њихови гласови заглушују целу атмосферу и немогуће је пратити садржај њиховог говора. А то се дешава и у Парламенту, у институцији која захтева другачији начин комуникације. То се дешава и у школама, где је све усмерено ка агресивним акцијама против наставника, попут уклањања столица, а да не помињемо са чиме смо се суочили“, рекао је Костић за DW.

Он наглашава да је породица веома важна за темеље личности и образаца понашања, али да се кривица не може сваљивати искључиво на породицу.

– Родитељи би требало да уче своју децу самоконтроли – каже наш саговорник. – У садржајима које родитељи још не откривају на први и други поглед. Ви заправо не знате шта ваше дете ради, шта га мотивише, шта га занима. Која је сврха неког изазова, неког искушења? Будите опрезни, то су деца која немају интеграцију зрелости. Можда су висока, можда су лепа, можда су способна за задатак, али да ли је то све?“

Деца често уче на примеру.

„Праћење ваше деце је важно“, наглашава Костић, „али не треба минимизирати неке од симптома који одвлаче пажњу. Не дозвољавајте агресивно понашање и покажите својим примером да сте дорасли задатку, да се не упуштате у расправе, у овакве прорачуне, користите аргументе, исто у школи, исто у институцијама, исто на послу.“

Потребно је, наглашава, припремити дете да се суочи са последицама, али се мора водити рачуна и о незрелости: „Патолошка реакција на неуспех, на слабост, на немогућност да се не успе, чак и код најбољих ученика, није добра. Родитељ мора ово да реши, као и наставници и сви остали. Ово је мој апел да се вратимо корену проблема, кроз различите модалитете, јер се то може поновити, ово су инспиративни догађаји за неке људе који имају забринутост“, упозорава професор Костић.

Међутим, он верује да се универзални системи вредности који су некада постојали могу вратити на прави пут – уместо нових система, оних које назива „чудним“.

„Треба радити на солидарности, на осетљивости, на регулисању емоција, на регулисању мисли. То је био слоган: „Разговарајте са својом децом“. То је, наравно, дужност родитеља, родитељи имају веома сложену улогу. И школа има веома сложену улогу, наставници, професори, су људи који васпитавају, али како васпитавају? Не идиличним, романтичним позивањем на нешто што је прошло и на нешто што је чинило статус претходних угледних професора, већ својим примером. То је најважније. Пазите, деца уче на много начина и врло често уче по моделу“, наглашава Костић.

Он истиче да, упркос ономе што чланови владе кажу, систем не функционише, јер претходни акти вршњачког насиља нису заустављени нити кажњени. Стога сматра да систем мора бити промењен:

„Као социјални психолог, било би ужасно када не бих веровао да се неке ствари могу поправити – али их је потребно поправити систематски.“ Не пречицама, упозорењима, саветима или чак мерама, већ рефлексијом, узимајући у обзир мишљење одговорних, не само чланова политичких странака. Компетентност је важна, не може се подредити политичкој посвећености. Увек имате неке погрешне изборе, али је добро ако је то стил. Са тимовима стручњака, власти, родитеља и наставника који раде заједно – али испод свега мора бити поштовање према другом и поштовање знања другог.“

Професорка Костић је знатно оптимистичнија од своје колегинице Јовановић. Она каже да се српски народ одликује саосећањем и да верује у људе. „Тешка је ситуација“, каже она, „али мислим да постоји нада.“ Наде има јер постоји капацитет.“/DW/