Zapad mora da spreči Putina da izazove sukob na Balkanu

Autori David Shedd i Ivana Stradner

foreignaffairs.com

Krajem septembra, Srbija je rasporedila napredno oružje na svoju granicu sa Kosovom, što je označilo jedno od najvećih srpskih vojnih jačanja od kraja rata na Kosovu pre skoro četvrt veka. U Sjedinjenim Državama, portparol Saveta za nacionalnu bezbednost govorio je o „neviđenom raspoređivanju napredne srpske artiljerije, tenkova i jedinica mehanizovane pešadije“. Američki državni sekretar Entoni Blinken pozvao je predsednika Srbije Aleksandra Vučića da zahteva „hitnu deeskalaciju“.

Iako su zapadni mediji u to vreme u velikoj meri prevideli nagomilavanje – i od tada je zaboravljeno izbijanjem rata između Izraela i Hamasa – ono je deo alarmantnog razvoja događaja na Balkanu. Neposredan izgovor za srpsku mobilizaciju bili su višemesečni nemiri između Kosova i Srbije, koji su održavali krhki mir otkako je kampanja NATO bombardovanja dala Kosovu de facto nezavisnost od Beograda u ratu 1998-99. Srbija je u maju stavila svoje trupe u borbenu pripravnost nakon što su se etnički Srbi koji žive na Kosovu sukobili sa kosovskom policijom. A u septembru, neposredno pre najnovije mobilizacije na granici, 30 teško naoružanih etničkih Srba napalo je policijsku patrolu na Kosovu, pri čemu su četiri osobe poginule.

Međutim, postoje mnoge indicije da ovi incidenti prevazilaze dobro poznate tenzije poslednjih godina. Ovi incidenti takođe pokazuju rastuću pretnju koju regionu predstavlja Rusija, partner Srbije. Srpska premijerka Ana Brnabić je 2022. godine izjavila da su Kosovo i Srbija „na ivici oružanog sukoba“. A Moskva – koja ne priznaje nezavisnost Kosova – raspirivala je vatru koristeći informativne operacije kako bi podstakla nepoverenje kosovskih Srba i širila poruke koje polariziraju region po etničkim i verskim linijama. Rusija je takođe naoružala Srbiju dok je povećala energetsku zavisnost Srbije od svojih kompanija snabdevanjem gasa i nafte po znatno sniženoj ceni. Moskva je obećala Beogradu da će sprečiti prijem Kosova u UN. „Velika eksplozija se sprema u centru Evrope“, rekao je u maju ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov. To je možda bilo hvalisanje.

Jedan od razloga zašto Rusija voli da podstiče istorijski sukob između Kosova i Srbije je taj što opterećuje resurse NATO-a i podriva moć SAD u Evropi. NATO je primorao Srbiju da se povuče sa Kosova 1999. godine i od tada alijansa u toj zemlji održava male mirovne snage. Kao rezultat toga, rastuće tenzije između Kosova i Srbije testiraju otpornost NATO-a u regionu. Podrška Srbije takođe daje Rusiji uporište na Balkanu. Srpski zvaničnici su zahvalili Rusiji na „podršci teritorijalnom integritetu i suverenitetu Srbije“ i istakli da je podrška Moskve razlog zašto Srbija odbija da uvede sankcije Rusiji.

Pritiskom na Beograd, SAD su uspele da smire nedavne nemire. Vučić je nekoliko dana kasnije izjavio da će povući trupe na granici i da Srbija nema nameru da izvrši invaziju na Kosovo. Ali tenzije su i dalje visoke. Kosovo je septembarske napade opisalo kao terorizam, dok je Vučić optužio Kosovo da je uz pomoć međunarodne zajednice izvršilo „brutalno etničko čišćenje“ nad etničkim Srbima na Kosovu. A Vučiću nije potrebna potpuna vojna kampanja na Kosovu da bi unapredio svoj projekat destabilizacije zemlje i ponižavanja NATO-a. Poput predsednika Rusije Vladimira Putina, Vučić koristi paravojne grupe za postizanje svojih ciljeva. Prema kosovskoj vladi, Beograd je pomogao u orkestriranju septembarskog napada. Vučić bi mogao da iskoristi „male zelene čovečuljke“ da preuzme kontrolu nad severom Kosova, a da pritom zadrži uverljivo poricanje, baš kao što je Putin učinio na Krimu.

Stoga je vreme da NATO odlučno okonča Vučićevu sporednu predstavu koju podržava Kremlj. SAD i Evropa moraju jasno staviti do znanja Beogradu i Moskvi da će na buduće provokacije na Balkanu odgovoriti oštro i nepopustljivo. Oni moraju povećati prisustvo NATO-a u regionu i uspostaviti kredibilne granice koje Srbija ne može da pređe bez izazivanja vojnog sukoba sa NATO snagama. I moraju da uvedu sankcije Beogradu ako se srpsko rukovodstvo ne udalji od Moskve i ne deeskalira tenzije.

To što je Vučić postao jedan od glavnih krivaca za tenzije sa Kosovom ne treba da čudi. Kao mlad političar, Vučić je bio okoreli srpski nacionalista. Tokom balkanskih ratova koji su usledili nakon raspada Jugoslavije – u kojima su se Albanci, bosanski Muslimani, Hrvati i Srbi ubijali dok su pokušavali da kontrolišu region – Vučić je ohrabrivao novu srpsku državu da uništi svoje etničke protivnike. Posebno je mrzeo kosovske Albance, od kojih su većina muslimani i čine više od 90 odsto stanovništva Kosova. „Za svakog ubijenog Srbina ubićemo 100 muslimana“, rekao je Vučić u govoru 1995. godine. 1998. postao je ministar informisanja predsednika Srbije Slobodana Miloševića. Miloševićev režim, ozloglašen po svojim posebno brutalnim ubistvima Albanaca, pao je nakon intervencije NATO-a. Miloševića je uhapsio Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju zbog ratnih zločina. Umro je u zatvoru pre nego što je mogao da bude osuđen.

Vučić je danas više oportunista nego nacionalista, vođen pre svega željom da ostane na funkciji i proširi svoju moć. Međutim, ova nova motivacija srpskog predsednika nije učinila posebno simpatičnim. Vučić ima političke koristi od haosa na Balkanu, što mu pomaže da opravda svoj politički značaj i zadrži kontrolu. Kriza na Kosovu, na primer, pomaže Vučiću da skrene pažnju sa sopstvenih domaćih problema i suzbije antivladine proteste. Takođe je ojačala svoju međunarodnu poziciju. Eskalacijom i deeskalacijom krize na Kosovu, Vučić se pozicionirao kao određivač stabilnosti u regionu, omogućavajući mu da pregovara i cenjka sa zapadnim zemljama, obećavajući im da će ublažiti tenzije ako ispune njegove zahteve za ekonomskom podrškom.

Ovakvi pregovori su samo jedan od načina na koji je Vučić izigrao SAD i Evropu. On je takođe stavio EU u problem oko prijave Srbije za članstvo. Evropski lideri, uključujući Ursulu fon der Lajen, predsednicu Evropske komisije, rekli su da žele Srbiju u toj organizaciji, a Vučić je teoretski pristao da se pridruži. Vučić je teoretski pristao da se pridruži, ali to čini samo zato što mu to donosi pomoć EU, a ono što zaista želi jeste da zadrži Srbiju na dugom i beskrajnom putu ka članstvu. Ne želi da se učlani u organizaciju koja bi ga naterala da jača vladavinu prava.

Kada je Vučić došao na vlast, potkopao je svu prozapadnu političku opoziciju, istovremeno osnažujući ekstremno desničarske srpske grupe da poboljšaju svoj politički položaj. Da bi proširio svoju moć u regionu, on takođe pokušava da zadrži kosovske Srbe u orbiti Beograda. A Vučić i dalje izgleda zainteresovan da nasilno zauzme delove Kosova. „Svi Srbi znaju da su izgubili Kosovo“, rekao je on 2018. „Ali učiniću sve što je u mojoj moći da vratim ono što mogu, da to na kraju ne bude totalni poraz ili totalni gubitak“. Pošto je Zapad zauzet snabdevanjem Ukrajine, podrškom Izraelu i pritiskom na Kinu, Vučić veruje da bi uskoro mogao imati priliku da deluje na Kosovu.

Međutim, da bi bio uspešan, Vučiću je potrebna Putinova pomoć. On želi, pre svega, rusku energiju: najvažniji instrument uticaja Moskve. Ali Rusija i Srbija su takođe proširile svoju vojno-tehničku saradnju (koju je Beograd tada koristio kao polugu protiv Zapada). Vučić je od Moskve čak tražio i unutrašnju političku pomoć. U maju je Vučić upozorio na „obojene revolucije“ – seriju protestnih pokreta koji su pomogli da se svrgnu proruski vladari u postsovjetskim državama – a Srbija i Rusija su obećale da će se zajedno boriti protiv njih 2021. godine. Rezultat bi mogao biti rusko mešanje u parlamentarne izbore zakazane za 17. decembar, koje je Vučić raspisao u oktobru.

Da bi pobedio na ovim izborima, Vučić će se verovatno u velikoj meri oslanjati na medije. Kao bivši ministar informisanja Srbije, Vučić dobro poznaje ovu oblast. Pod Vučićem, Beograd je širio dezinformacije kako bi pripremio Srbe za eskalaciju na Kosovu, uključujući optuživanje Ujedinjenog Kraljevstva da planira rat za nezavisnost Kosova, optuživanje kosovskog premijera da je počinio „terorističke akte protiv Srba“ i optuživanje NATO-a za uspon u stopi raka u zemlji, za šta je Beograd rekao da je posledica upotrebe municije sa osiromašenim uranijumom od strane NATO-a u svojoj intervenciji 1999. godine. Srpske novine, koje se u velikoj meri slažu sa vladom, pune su antikosovarskih izveštaja, a srpske radio stanice ore patriotske pesme. Srpske ulice bile su preplavljene grafitima: „Kosovo je Srbija“ i „Kada se vojska vrati na Kosovo“. (Potonji slogan je poziv Srbiji da izvrši invaziju na Kosovo).

Rusija je pomogla. U svojim gradovima postavila je plakate na kojima piše: „Zajedno sa Srbijom tugujemo / Jedna boja, jedna vera, jedna krv“, podržavajući teritorijalne pretenzije Srbije. Srpska propaganda nalazi odjeka i u medijima, kojima Vučić dozvoljava da slobodno deluju u svojoj državi. Ovi kanali, kao što su RT i Sputnjik, iskoristili su ovu slobodu da šire ne samo prosrpske poruke već i proruske poruke o Ukrajini – i to sa velikim uspehom. Mnogi Srbi veruju ruskim argumentima o ratu, a srpski mediji su usvojili narative Kremlja i širili propagandu Moskve. Srpski izvori vesti često prikazuju Ukrajince kao naciste i lažno izjavljuju da je Ukrajina prva napala Rusiju.

Ovo otvaranje je bilo blagoslov za Putina. Rusija vidi Balkan kao meko podnožje Evrope, a Moskva veruje da je Srbija njena najranjivija tačka. Njegov cilj je da od Moskve napravi jedinog pouzdanog posrednika u konfliktu na Balkanu – i time da Kremlju moć nad zapadnim silama. Jer ako mir na Balkanu zavisi od Putina, zvaničnici NATO-a će možda morati da naprave ustupke Moskvi ako žele da izbegnu rat. Gurajući Balkan na ivicu, on se takođe nada da će pokazati da je NATO tigar od papira i da neće delovati kada bude istinski testiran. Čak i ako NATO uzvrati Srbiji, Putin bi ipak mogao da pobedi. Otvaranjem drugog fronta Zapad bi imao manje mogućnosti da pomogne Ukrajini.

Kremlj ima i druge razloge da podržava haos na Balkanu. Putin koristi takozvani kosovski presedan da opravda svoju ilegalnu invaziju na Ukrajinu tvrdeći da je aneksija ukrajinskih teritorija opravdana nezavisnošću Kosova. Prema ovoj perverznoj logici, koju je izrazio stalni predstavnik Rusije pri Ujedinjenim nacijama u govoru u januaru, nezakoniti i veoma lažni referendumi o aneksiji na okupiranim ukrajinskim teritorijama više su nego uporedivi sa borbom Kosova za slobodu od Srbije koja se može porediti sa dve decenije. Drugim rečima, Kosovo je imalo pravo da napusti Srbiju, pa tako i okupirane ukrajinske teritorije imaju pravo da se pridruže Rusiji. (Činjenica da Rusija ne priznaje nezavisnost Kosova, ili da je nezavisnost Kosova u stvari presedan ukrajinske borbe za slobodu, je ironija na koju se Moskva nije pozabavila).

Podrška Kremlja Beogradu prevazilazi uske interese: Rusija ima stvarnu ideološku vezu sa srpskim nacionalistima. Putin je nastojao da pozicionira Rusiju kao vodećeg branioca tradicionalnih kulturnih vrednosti – kao što su stroge rodne uloge i konzervativno hrišćanstvo – protiv liberalnog Zapada. Mnogi Srbi su prirodni partneri. Srpski mediji optužuju Zapad da želi da uništi rusku i srpsku pravoslavnu crkvu i kritikuju liberalnu politiku kao što su prava LGBTQ. Mnogi u Srbiji podržavaju stvaranje „srpskog sveta“ – balkanskog ekvivalenta Putinovom „ruskom svetu“ – koji bi ujedinio sve Srbe, uključujući i one na Kosovu, u zajednički srpski kulturni okvir. Obe države čak imaju mitove o osnivanju ukorenjene u teritorijama koje bi želele da osvoje. Mnogi ruski nacionalisti, sa svoje strane, vode trag ruske civilizacije do princa koji je vladao iz današnjeg Kijeva. Mnogi Srbi smatraju da njihova zemlja treba da ponovo osvoji Kosovo jer se tamo nalaze mnogi srednjovekovni srpski pravoslavni manastiri, a Kosovska bitka se odigrala 1389. godine, gde je rođen mit o stvaranju srpske civilizacije.

Zapadni lideri su jasni da je Vučić motivisan, bar dobrim delom, željom da ostane na vlasti. Stoga su pokušali da umire predsednika Srbije davanjem podsticaja Beogradu, uključujući ekonomske inicijative i investicije, da zaustavi svoju eskalaciju. U junu, na primer, mesec dana nakon što su etnički Srbi napali mirovne snage NATO-a, EU je Srbiji dala finansijski grant. Ambasador SAD u Srbiji nazvao je Vučića „konstruktivnim partnerom“, a kada su srpske snage u junu učestvovale u multinacionalnoj vojnoj vežbi sa NATO-om, američka ambasada je istakla da je Beograd izabrao Zapad, a ne Rusiju. Vučić nastavlja da ide tankom linijom u odnosima sa Zapadom, a prema dokumentu koji je procurio, Srbija je pristala da isporučuje municiju Ukrajini, a Vučić tu tvrdnju nije demantovao. Srbija je prošlog marta čak glasala za rezoluciju UN kojom se osuđuje ruska agresija.

Ali ovi potezi su samo deo Vučićevog balansiranja. Vojna vežba se u Srbiji organizuje od 2014. godine i malo zahteva od Beograda. Za Vučića su isporuke municije u Ukrajinu jednostavno biznis i nisu uticale na rusko-srpske odnose. A rezolucija UN je bila čisto simbolična – prilika da se zemlja uzdigne u očima zapadnih lidera bez ugrožavanja odnosa sa Moskvom. Stvarno, šifrovano značenje rezolucije bilo je da Srbija neće odustati od svojih pretenzija na Kosovo. „Za nas je Krim Ukrajina, Donbas je Ukrajina i tako će i ostati“, rekao je Vučić januara 2023. Ali samo zato što Beograd veruje da je, kako piše na srpskim grafitima, „Kosovo je Srbija“.

Ako Zapad nastavi da podržava Vučića, to će ga samo ohrabriti. On će nastaviti da testira NATO i pokušaće da dokaže da je alijansa bezuba. Zapad mu je već dao ohrabrujuće signale: nakon što je više od 30 mirovnih snaga NATO-a povređeno u sukobima sa srpskim demonstrantima u maju, alijansa nije uhapsila nasilne demonstrante jer se plašila da će eskalirati sukob. Međutim, takva nevoljnost je poziv na dalju eskalaciju Vučića i Kremlja. Ruski zvaničnici posmatraju šta se dešava na Kosovu i pitaju se da li mogu da se izvuku sa napadima na trupe i objekte NATO-a.

Sa svoje strane, Kosovo je ponekad ignorisalo ciljeve Zapada. Na primer, zemlje NATO-a su pozvale Kosovo da osnuje Asocijaciju srpskih opština, što Kosovo do sada nije uradilo. U tom kontekstu, Zapad je optužio Kosovo da koristi silu za postavljanje albanskih gradonačelnika u gradove sa srpskom većinom, čime se pogoršavaju tenzije sa Srbijom. Kao odgovor, Sjedinjene Države su uvele mere protiv Kosova i otkazale učešće zemlje u vojnoj vežbi Defender Europe 2023 koju je predvodio Vašington. Međutim, nijedno ponašanje Kosova ne opravdava de facto kampanju Srbije da podriva nezavisnost zemlje.

Da bi pokušao da obuzda sukob, NATO je povećao svoje prisustvo u regionu sa novom legijom od oko 500 turskih vojnika nedelju dana nakon napada u maju. NATO je takođe u oktobru poslao stotine britanskih vojnika u zemlju. Međutim, ove mere su neadekvatne. NATO mora da stvori koaliciju voljnih, na čelu sa Sjedinjenim Državama, koja može uspešno da izvrši pritisak na Beograd i Moskvu da prestanu da podstiču političku nestabilnost. To znači da se Vučiću mora jasno staviti do znanja da će se, ukoliko nastavi sa eskalacionim akcijama, suočiti sa nizom konkretnih posledica, koje mogu uključivati i sankcije.

Zapad je u dobroj poziciji da preduzme takve korake. U junu 2021, američki predsednik Džo Bajden potpisao je izvršni nalog kojim se Vašingtonu dozvoljava da uvede sankcije svakom ko destabilizuje zapadni Balkan. Vašington ne bi trebalo da izbegava korišćenje ovih sankcija protiv pojedinaca koji (prema rečima naredbe) „ugrožavaju mir, bezbednost, stabilnost ili teritorijalni integritet“ regiona. Da bi američke sankcije imale maksimalan uticaj, Velika Britanija i EU treba da se pridruže naporima Vašingtona. Evropski lideri bi trebalo da buduću podršku Srbiji barem uslovljavaju određenim političkim promenama u Beogradu. EU bi, na primer, mogla da uslovljava dalju pomoć time što će Vučić uvesti sankcije Rusiji, uskladiti svoju spoljnu politiku sa politikom bloka, obuzdati regionalne provokacije i ispuniti reformsku agendu EU – posebno u pogledu vladavine prava i slobode medija.

NATO bi trebalo da pošalje timove na Kosovo da se suprotstave ruskoj i srpskoj propagandnoj mašini. Ovi timovi bi trebalo da dopru do ekstremno desničarskih srpskih grupa i da ih podsete da su ruske poruke o „slovenskom bratstvu“ – čiji je Srbija navodno deo – mit i da im Putin neće pomoći ako izbije sukob. Sve što treba da urade je da kažu istinu: Putin ima pune ruke posla u vođenju izgubljenog rata protiv Ukrajine, a Srbiji neće obezbediti resurse za oružani sukob sa Kosovom. Kao dokaz, ovi timovi bi mogli da ukažu na septembarski rat između Jermenije i Azerbejdžana. Rusija je dugogodišnji saveznik Jermenije, ali uprkos zahtevima Jermenije, Rusija nije pružila vojnu podršku zemlji u nedavnom sukobu, koji je Jermenija izgubila. Timovi su mogli da podsete i srpske nacionaliste da im Moskva nije pomogla tokom ratova 1990-ih.

Zemlje NATO-a možda neće želeti da preduzmu ove mere. Verovatno čak žele da potpuno ignorišu Vučića. Alijansa je istrošena pomažući Ukrajini, tako da se posvećenost vremena i resursa Kosovu i Srbiji može smatrati prevelikim, posebno kada se predsednik ove druge zemlje lako može otkupiti.

Međutim, Zapad mora biti svestan da bi tenzije u ovim državama mogle postati daleko teže – i skupe – ako nastave da tinjaju. Ono što se dešava na Kosovu iu Srbiji retko ostaje u ovim zemljama, a ova kriza bi lako mogla da se proširi i na druge balkanske države. U to bi mogla biti uvučena i obližnja Severna Makedonija, koja je članica NATO-a. Dalja eskalacija na Kosovu takođe će dovesti do haosa u Bosni i Hercegovini, gde je lider bosanskih Srba Milorad Dodik – koji ima bliske veze sa Putinom – zapretio da će otcepiti teritorije bosanskih Srba. Dodik je u oktobru čak isticao da Srbi treba da formiraju “jedinstvenu državu” koju čine Srbija, Republika Srpska i Crna Gora.

Proširenje sukoba bio bi još veći poklon za Putina, koji želi da Zapad skrene pažnju sa Kijeva dok se on bori da osvoji veći deo te zemlje. Da bi zaštitio Evropu i zaustavio Kremlj, stoga je od suštinskog značaja da NATO sada ojača svoj bok na Balkanu, dok su troškovi za to još uvek niski.