U nastojanju da destabilizuje zapadno jedinstvo, Kremlj nastavlja svoje prikrivene kampanje dezinformacija, uglavnom se oslanjajući na lokalne pristalice da šire svoj narativ.
Ubrzo nakon što je rat u Ukrajini prošao jednogodišnju granicu, Rusija je dostigla važnu prekretnicu, iako ne onu kojoj se Vladimir Putin nadao: početkom marta, ruska vojska je početkom marta pretrpela 150.000 borbenih gubitaka, što je skoro deset puta više od sovjetskih gubitaka u Avganistanu.
Međutim, retorika iz Kremlja nije mogla biti dalje od stvarnosti. Ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov je u februaru zapretio da će Moldavija „igrati ulogu sledeće Ukrajine“ ako traži uniju sa Rumunijom, a usledili su komentari čečenskog lidera Ramzana Kadirova o „denacifikovanju“ Poljske i održavanju referenduma u njegovom regionu Šleska.
U međuvremenu, zastrašujuće slične demonstracije održavale su se u Bugarskoj i Moldaviji, koje su organizovale proruske stranke sa sumnjivim vezama sa Kremljom. Dok su sankcije ometale sposobnost Rusije da utiče na unutrašnju politiku širom Evrope, njena propagandna kampanja je i dalje u punom jeku, a njen cilj je jednostavan: pokazati snagu tamo gde je nema.
Razvoj narativa
U svom prvom govoru kojim je najavio početak invazije, Putin je izgradio narativ o „ispravljanju“ istorijskih grešaka i širenju takozvanog „ruskog sveta“ denacifikacijom Ukrajine. Taj narativ je uglavnom ostao netaknut jer Kremlj nastoji da svoje postupke prikaže kao oslobodioca, a ne agresorske. S obzirom na istoriju Rusije u regionu i obim njenog ranijeg carstva, čovek se prirodno zapita gde prestaju ove ambicije.
Kremlj se tokom rata borio da prenese koherentnu poruku. Nakon što su emiteri poput Russia Today i Sputnjika zabranjeni širom Evropske unije, postalo je sve teže preneti rusku perspektivu. Sa svoje strane, ruski zvaničnici kolebaju se iz jedne krajnosti u drugu, pokušavajući da prikažu Rusiju i kao nezaustavljivu silu kod kuće i kao šampiona mira na globalnoj sceni.
Zbog ponovljenih vojnih neuspeha, agresivna retorika se stoga koristi uglavnom u domaće svrhe. Zapadni saveznici su u proteklih godinu dana prešli brojne „crvene linije” bez odmazde. Štaviše, većina ovih pretnji usmerena je na istočne zemlje članice EU sa već zategnutim odnosima sa Rusijom. Rusija teško da gubi diplomatsku dobru volju preteći Poljskoj ili baltičkim državama, ali to može iskoristiti da pokaže snagu kod kuće.
Ono što je najvažnije, vrlo malo ekstremnijih izjava dolazi od samog Putina. Zvaničnici Kremlja poput Lavrova i Dmitrija Medvedeva, propagandisti poput Vladimira Solovjeva, pa čak i usijani lojalisti poput Kadirova i Dmitrija Rogozina čine većinu naslova koje vidimo. Na ovaj način, Kremlj može, s jedne strane, da testira rusku javnost, a da, s druge strane, Putinu pruži izvesno uverljivo poricanje ako treba da promeni kurs.
Ruska propaganda na svetskoj sceni obično se oslanja na prikazivanje Zapada kao agresora i Rusije kao miroljubive protivteže zapadnom uticaju. U Ujedinjenim nacijama, ruski ambasador Vasilij Nebensja je više puta tvrdio da Rusija deluje u samoodbrani, posebno u Donbasu. Istraživanje Atlantskog saveta pokazalo je da najčešći narativi koje propagiraju prokremljovski mediji prikazuju Rusiju kao žrtvu, a Ukrajinu kao agresora.
Rusija se bori na više frontova u ovom informacionom ratu. U nastojanju da destabilizuje zapadno jedinstvo, Kremlj je nastavio sa svojim tajnim kampanjama dezinformacija, uglavnom se oslanjajući na lokalne pristalice da šire svoj narativ, uključujući finansiranje političkih pokreta i podmićivanje novinara.
U potrazi za slabim karikama
Putin je započeo svoj osvajački rat sa velikim ambicijama. Rano je bilo jasno da bi invazija na Ukrajinu mogla biti praćena invazijom na Moldaviju, gde je ruski kontingent već stacioniran u otcepljenom regionu Pridnjestrovlja.
Iako je sada jasno da ruska vojska ne može zaobići Ukrajinu, Kremlj nastavlja da koristi hibridni rat da destabilizuje susedne zemlje putem dezinformacija i političke subverzije umesto direktnog vojnog sukoba. Jugoistočna Evropa se pokazala kao dobra destinacija, posebno zemlje poput Bugarske i Moldavije, koje su pogođene političkom nestabilnošću.
Bugarska je u stalnoj političkoj krizi od 2020. godine i dugo je bila glavna meta kampanja dezinformacija Kremlja. Moldavija je u još nesigurnijem položaju jer se nalazi u neposrednoj blizini linije fronta.
Vesela Černeva, savetnica za spoljnu politiku bivšeg bugarskog premijera Kirila Petkova, rekla je za Emerging Europe: „Zemlje koje su geografski bliske poprištu rata, poput Bugarske, Rumunije i Moldavije, Moskva verovatno još uvek vidi kao sporne sfere uticaja. I dok je u Bugarskoj, članici NATO-a čije mešanje u unutrašnje stvari podstiče antizapadne stranke, ali ne može da promeni opšti pravac, u Moldaviji je mnogo teže“.
Dok su proruske demonstracije stranke Vuzraždane i njenih saveznika u Bugarskoj uglavnom bile male i neefikasne, Moldavija je u mnogo ranjivijoj poziciji van NATO-a.
“Dakle, pokušaj da se postigne promena režima u Kišinjevu je atraktivan za rusko razmišljanje o hibridnom ratu”, dodaje Černeva
.
Na konferenciji za novinare početkom februara, predsednica Maja Sandu rekla je novinarima da su planovi Rusije za tu zemlju uključivali “sabotažu i vojno obučene pojedince prerušene u civile da izvode nasilne akcije” – opis koji je veoma sličan onome koji je koristio bugarski novinar Christo Grozev svedočio pred bugarskim narodnim saborom u januaru povodom ruskih operacija u Sofiji.
Ruske ambicije u regionu nisu nove, niti je njena upotreba propagande za destabilizaciju regiona. Dok je vojna eskalacija van Ukrajine malo verovatna, agresivna retorika Kremlja će se verovatno nastaviti dok Putinov režim traži podršku kako na domaćem tako i na međunarodnom planu./Emerging Europe/