Šta Rusija zaista želi na Balkanu

Kremlj destabilizuje Bosnu i Hercegovinu u potrazi za širim strateškim ciljevima.

Dodik je zanimljiva pojava, ali ne toliko neobična. Na mnogo načina, on je “hoću da budem” mali Viktor Orban. Kao i mađarski premijer, počeo je kao demokratski političarizabran i promovisan od Zapada. Postepeno je skliznuo u nacionalizam pa u oštri nacionalizam. Kao i Orban, veoma se obogatio tokom bavljenja s politikom, što neminovno dovelo do autokratske vlasti. I kao većina autokrata u Istočnoj i Centralnoj Evropi, tražio je i pronašao svoje branioce u Rusiji.

Dodik je stekao slavu osporavajući samo postojanje Bosne. Glavna razlika je u tome.

Dodik, za razliku od Orbana, nema državu. Ovo čini njegov položaj znatno nesigurnim – ali i privlačnim za spoljne igrače koji žele da intervenišu u balkanskim poslovima.

Ranije u svojoj karijeri, kada je Dodik mislio da njegova budućnost stoji na Zapadu, on je javno priznao genocid u Srebrenici, odrekao se srpskih ratnih zločinaca i pozicionirao se kao snažan zagovornik jedinstva Bosne i njene budućnosti u Evropskoj uniji. Brzo je promenio lojalnost, prvo sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, a zatim sa Moskvom za odbranu, njegova politika i retorika su se dramatično promenile. To se dešavalo postepeno, prolaskom vremena.

“Prvi put sam ga primetio kada sam s njim učestvovao u jednoj lokalnoj TV emisiji u Banja Luci početkom 2000. godine. Razgovarajući o fudbalu, odjednom je Dodik, tokom meča između Srbije i Bosne,  rekao da bi svakako navijao za srpski tim” priseća se bosanski novinar Boro Kontić.

S obzirom na to da fudbal na Balkanu nikada nije samo fudbal, čak ni kada na njega se i dalje gledalo kao na saveznika Zapada, a njegov komentar sam video kao alarmantan znak promene njegovog položaja.

Od tada Dodik služi kao agent srpske politike u destabilizaciji Bosne i kao rezervni plan da umiri najnacionalističkiji segment srpskog javnog mnjenja u slučaju da Srbija napravi sporazum i priznaje Kosovo. Srbija bi u tom slučaju mogla da iskoristi Dodikovu secesionističku politiku da opravda svoj zahtev za aneksijom Republike Srpske – jedne od dve administrativne jedinice koje konstituišu posleratnu Bosnu — kao kompenzaciju za gubitak Kosova. Ali pretvarajući se u instrument šire geopolitike Rusije,  Dodikov odnos prema Srbiji se promenio. Dodik danas više nije samo talac srpske politike. Umesto toga, on drži kao taoca srpsku politiku.

Dodik je sam po sebi vrlo beznačajan. Njegova smelost, arogancija i važnost su jednostavno proizvod ruske podrške. Kako je sam rekao kada je prvi put zapretio bosanskoj vojsci uništenjem i bacio ideju da Republika Srpska formira svoju vojsku, “Ako neko pokuša da nas zaustavi, imamo prijatelje koji će nas zaštititi”.

Zato su svi nedavni susreti lidera zemalja članica EU sa Dodikom bili pomalo patetični. Svi ustupci i kompromisi koje nude – poput drastičnog smanjenja ovlašćenja Kancelarije visokog predstavnika, razrješenje troje stranih sudija iz Ustavnog suda zemlje, ili cirkulacija mapa i predlozi  koji bi normalizovali promene granica na Balkanu – nisu smirili Dodika ili promenili njegovu nasilnu retoriku podela. Ovo zbog toga što  Dodik zapravo nije taj koji može da uradi neki sporazum.

U stvari, za destabilizaciju Bosne i čitavog regiona Zapadnog Balkana ne može se okriviti  samo Dodik ili drugi lokalni “paljenici”. Oni su samo terenski agenti za politiku zavađenja Rusije. Pre nego što se lideri EU diplomatski angažuju sa Dodikom ili njegovim sponzorima Kremlja, treba dobro da razmisle o tome od čega tačno Moskva želi da ima koristi destabilizacijom Balkana i da li postoji rešenje koje može da koristi obema stranama.

Dugi niz godina Rusija je tretirala EU kao poštovanog, ali uglavnom bezopasnog političkog kluba. Ovo se dramatično promenilo nakon 2014. Na Samitu istočnog partnerstva u Viljnusu, Litvanija, u jesen 2013. EU je potpisala posebne sporazume sa Gruzijom i Moldavijom i juna 2014. sa Ukrajinom. Od tada je Rusija počela da posmatra EU kao NATO, kao neprijatelja.

Usledili su rat u Ukrajini i aneksija Krima. Zapadna reakcija bila je uspostavljanje sankcija, a zatim i drugih sankcija. Nema sumnje da su akcije Rusije zahtevale i zaslužile oštru reakciju. Ali posledica je bila postepeni prekid komunikacije između Rusije i Zapada.

Savet NATO-Rusija, stalna tačka na svakom ministarskom sastanku NATO-a, prvi je prekinut.

Poziv ruskog ministra spoljnih poslova i drugih visokih zvaničnika u raznim savetima EU bio je sledeći korak. Svi kanali formalne i neformalne komunikacije nestajali su jedan po jedan. U istom vremenu, ruska politika je postajala agresivnija, nametljivija, sve više zavadljiva i opasnija.

Kremlj je identifikovao Zapadni Balkan kao idealno igralište za svoje operacije uticaja i političke provokacije – testirajući stalno dokle može da ide pre nego što Zapad reaguje. Sa ruske tačke gledišta, on ima mnogo prednosti, relativno je mali, podeljen na mnoge prilično siromašne zemlje i, s obzirom na njegovu noviju istoriju, nije tako teško pokvariti i destabilizovati ga.

EU već dugo ima problem da govori jednim glasom o svojoj politici proširenja, a kamoli preduzeti konkretne praktične korake ka približavanju država Zapadnog Balkana članstvu u EU. Osvrćući se na svoje obećanje da će započeti pregovore o pridruživanju sa Severnom Makedonijom, nakon što je zemlja uspela da pregovara o bilateralnom rešenju sa Grčkom po pitanju “pitanja imena”, bio je posebno težak udarac za sve u regionu.

Nakon toga, EU je izgubila osećaj za pravac na Zapadnom Balkanu, a javnost u regionu počela sve više da favorizuje Rusiju i Kinu kao pouzdanije partnere od EU.

U međuvremenu, čini se da su dva ključna igrača EU – za sada – napustila scenu kada je u pitanju politika EU u regionu: odlazeća kancelarka Angela Merkel, dok Nemačka ne sačini novu vladu i i predsednik Francuske Emanuel Makron, čiji je fokus na predstojećim predsedničkim izborima u Francuskoj.

Rusiji ne trebaju ni Dodik ni drugi balkanski političari. Ono što mu je potrebno je ponovno otvaranje i ponovno uspostavljanje komunikacionih kanala sa EU i SAD. Što se tiče Zapadnog  Balkana, a posebno za Bosnu, problemi se mogu rešavati samo između EU i Rusije. Nema sumnje da je Rusija glavni krivac podela na Balkanu, koristeći svoje lokalne taoce koji sprovedu tu politiku. Njeni ciljevi će, međutim, verovatno prevazići region i uključuju pronalaženje šireg kompromisa sa EU.

Rusija je posebno osetljiva prema svojim takozvanim „bliskima u inostranstvu“ – bivše Sovjetske republike koje su u nemirima početkom 1990-ih postale nezavisne države. Tri Baltičke države su već dobro formirane članice EU i NATO-a i otvorena agresija bi tamo donela daleko više nevolja nego potencijalne koristi za Rusiju. Ali Ukrajina i Gruzija su druga priča. Obema je u jednom trenutku obećano članstvo u NATO, a 2013. i 2014. obe su potpisale pomalo nejasne sporazume sa EU koji bi se mogli protumačiti kao prvi korak ka članstvu u EU.

U poslednjih 13 godina Rusija je vojno intervenisala kao u Gruziji, tako i u Ukrajini i vratila je Belorusiju u njena nedra podržavajući međunarodno izolovanog diktatora, Aleksandra Lukašenka. To su zemlje u kojima Rusija vidi svoje interesne sfere i povezane direktno sa svojom bezbednošću. Održavajući ih u trajnom stanju latentnog sukoba ili nizkim intenzitetom, ona ometa mnoge druge ruske interese, npr. sertifikaciju novog gasovoda Nord Stream 2 iz Nemačke. To su ključna pitanja do kojih Rusija treba da dođe u sporazumu sa Zapadom.

U ovoj igri, balkanski inicijatori podela se više bave cenkanjem,  nego što su  igrači.

Ruski lideri i lideri EU moraće da sednu i razgovaraju o bezbednosnoj situaciji u Evropi. Jedino pitanje je da li će se to dogoditi pre ili posle uništenja evropske demokratske budućnosti za zemlje Zapadnog Balkana.

Obnavljanje komunikacije sa Moskvom ni na koji način ne bi podrazumevalo odobravanje politike Rusije. Ali bez komunikacije nema šanse za pronalaženje diplomatskih rešenja; Alternativa je više od sadašnje granice, sa slabim državama koje trajno stoje između zauzimanja države od njihovih lokalnih autokrata koje podržava Rusija i potpunog neuspeha.

Izvor: FP