Sprovođenje sankcija protiv ruskih kleptokrata postalo je još teže

Invazija na Ukrajinu podstakla je mnoge zemlje da se konačno obavežu na praćenje ilegalnog bogatstva koje su ruski kleptokrati sakrili širom sveta-bilo u francuskim nekretninama, luksemburškim investicionim fondovima ili na računima u švajcarskim bankama. Ali u poslednjih 11 meseci pokazalo se da je to lakše reći nego učiniti.

Kleptokrati su decenijama skrivali svoj novac na bilo koji mogući način. I dok su im anonimne kompanije pružile velike mogućnosti na tom frontu, progresivna pravila transparentnosti Evropske unije pokazala su se kritičnim u nekoliko slučajeva koji su dali nadu u preuzimanje odgovornosti.

Krajem prošle godine, međutim, Sud pravde Evropske unije (CJEU) presudio je da javnost više ne može pristupiti podacima o stvarnim vlasnicima kompanija, čineći ionako neodoljiv zadatak otkrivanja skrivene imovine još težim. A pošto je postalo još teže primeniti sankcije protiv ruskih kleptokrata, EU mora brzo da deluje kako bi zaštitila korporativnu transparentnost u borbi protiv prljavog novca.

Kroz reviziju direktive EU o pranju novca u 2018.godini, 22 od 27 zemalja članica bloka osnovale su javne registre u koje se unose informacije o korisnim vlasnicima kompanija, odnosno stvarnim pojedincima koji ih poseduju i kontrolišu. Dakle, u velikoj većini zemalja EU, kada su vladini istražitelji, novinari ili aktivisti sumnjali da je kompanija sa sedištem u EU povezana sa sumnjivim poslovima, mogli su brzo da otkriju ko stoji iza toga.

Ova revizija označila je važnu promenu u odnosu na prethodnu direktivu, pri čemu su tražioci informacija morali da prolaze kroz dugotrajne i teške procedure kako bi dokazali legitiman interes, pružajući značajnu slobodu vladama u tom procesu. Što je još problematičnije, taj proces je omogućio sumnjivim kompanijama i akterima da saznaju o novinarima ili aktivistima koji traže njihove informacije i zašto.

Nije iznenađujuće, međutim, da se neki nisu složili sa novom direktivom. Konkretno, u Luksemburgu je nekoliko porodica tužilo državne registre, tvrdeći da su otvoreni podaci doveli do povećanog rizika od otmice. Nacionalni sud je potom ovo pitanje poslao u pitanje, dovodeći u pitanje kompatibilnost javnog pristupa informacijama o korisnoj imovini kompanije sa pravom na privatnost i u novembru je odlukom odbijen javni pristup takvim podacima.

Iako je uredba takođe prepoznala dragocenu ulogu medija i civilnog društva u otkrivanju prljavog novca, u suštini im ga je oduzela u istom dahu. A sada će se aktivisti, istraživači, novinari, pa čak i vlasti stranih zemalja morati vratiti teškim procesima sa istim rizicima kao i ranije, uprkos činjenici da su iznova i iznova dokazali da su neophodni za traženje ilegalnog bogatstva.

Na primer, kada je Kipar — dobro poznat po svojoj istoriji zaštite korporativne tajne — konačno, bezvoljno otvorio svoj registar za javni pristup u junu 2022., ovo je bila velika pobeda iako zemlja još uvek nije bila u potpunosti u skladu sa direktivom, jer značajan deo kiparskih kompanija kontrolišu nerezidenti, uključujući mnoge Ruse. I uspelo je. Samo nekoliko nedelja nakon što je Kipar pokrenuo svoj privremeni javni registar, istraživački novinari otkrili su mrežu kompanija pod kontrolom čoveka koji je verovatno delovao kao poverenik ruskog bankara pod sankcijama.

Međutim, sada čujemo izveštaje da je Kipar prestao da obrađuje zahteve za informacijama u svetlu presude, pridruživši se sedam drugih zemalja koje su već zatvorile javni pristup svojim registrima.

Istina je da će korumpirani i njihovi saučesnici uvek biti nadjačani i potrošeni vladini autoriteti — ali ne moraju da rade sami. Iako agencije za sprovođenje zakona prečesto nemaju dovoljno sredstava, ili povremeno nisu spremne da deluju, javni registri su nam dali mogućnost da se borimo protiv finansijskog kriminala.

Da bi zaštitio ovaj resurs, Brisel ima jasnu agendu ove godine.

Budući da je direktiva EU o borbi protiv pranja novca podvrgnuta šestoj reviziji, Evropski parlament i Evropski savet moraće da se uvere da je što preciznije izložila parametre javnog pristupa podacima o korisnicima.

U međuvremenu, zemlje članice ne moraju da dižu ruke. I na isti način na koji je i sam CJEU priznao očigledan doprinos civilnog društva i medija, tako i njihove vlade moraju osigurati da aktivisti i novinari održavaju nesmetan pristup imovinskim informacijama, a ne da ih osuđuju da to dokazuju sa svakim zahtevom.

Pored toga, moraju istražiti alternativne zakonske okvire za očuvanje — i poboljšanje — korporativne transparentnosti. Na kraju krajeva, razotkrivanje vlasnika lažnih kompanija može pomoći u borbi protiv pranja novca, kao i u otkrivanju slučajeva utaje poreza, sprečavanju korupcije u javnim nabavkama i, šire, ispuniti obećanje o otvorenoj vladi.

EU i njene zemlje članice treba da iskoriste prilike koje su pred njima. Inače, 2023. ostaće upamćena kao godina u kojoj su kleptokrate izigrale pokušaje bloka da se zauzme za osnovna prava u pobedu protiv korupcije./Politico/