Ruski gubici u Ukrajini donose korist Turskoj

Dimitar Bechev

Pošto je Kremlj zaglavio u ratu, Turska vešto širi svoj uticaj, na štetu Moskve.

Bilo da je reč o Siriji ili južnom Kavkazu, Ankara se priprema da ispuni uticajni prostor koji nastaje slabljenjem Moskve (AP)

„Povratak Krima Ukrajini, čiji je neodvojivi deo, u biti je uvet po međunarodnom pravu“. Sam po sebi, taj direktni komentar turskog predsednika Redžepa Taipa Erdogana, koji je prošlog meseca izneo videolinkom na Samitu Krimske Platforme, ne iznenađuje nikoga ko detaljno prati tursko-ruske odnose.

Ipak, on je dokaz složenijeg Erdoganovog balansiranja između njegove podrške ukrajinskog suvereniteta i njegovog odbijanja da se pridruži sankcijama Rusiji. Pokazatelj je prilika koje Turska prati da iskoristi svoje veze sa Rusijom u vreme kada je Kremlj zapeo u Ukrajini.

Bilo da je reč o Siriji ili južnom Kavkazu, Ankara se priprema da ispuni uticajni prostor koji nastaje slabljenjem Moskve.

Od početka ruske agresije na Ukrajinu, Turska igra ulogu posrednika kako je pokazala u dogovoru od jula, kojem je posredovala sa UN-om, a kojim se dozvoljava plovidba ukrajinskih brodova sa žitaricama iz Odese. Njene trgovinske veze sa Rusijom cvetaju. No, Erdogan ostaje konzistentan u podršci Kijeva, uključujući i pitanje Krima, historijskog doma krimskih Tatara (zajednice koju Turska smatra srodnom). Turske isporuke dronova Bayraktar ukrajinskim oružanim snagama najbolji su pokazatelj vojne podrške Kijevu.

Ruski revanšizam

Turska je osetila pretnju ruskim širenjem na Crnom moru od rata u Gruziji 2008. godine. Korak po korak, Moskva je ostvarila kontrolu nad tampon državama čiji je nastanak početkom 1990-ih doveo do ponovnog povezivanja Rusije i Turske koje je bilo bez presedana.

Vlastiti osećaj ranjivosti Ankare, kombiniran duboko ukorijenjenim nepovjerenjem prema zapadnim saveznicima, nagnao ju je da traži pomirenje sa ogromnim, imperijalistički nastrojenim, susedom umesto da se sa njim sukobi. Istovremeno, Turska je ipak kultivisala saveze sa drugim crnomorskim državama koje su se plašile ruskog revanšizma, poput Ukrajine, Gruzije, Azerbejdžana, Rumunije i Moldavije.

Važno je prepoznati kako je ova država sada odlučila ići korak dalje.

Uzmimo severnu Siriju za primer. Od maja Erdogan najavljuje operaciju progona Jedinica narodne zaštite (YPG) iz područja Tal Rifaata i Manbija. Turske snage i njihovi saveznici iz Sirijske nacionalne armije povećali su pritisak na kurdske borce duž linije kontakta zapadno od reke Eufrata, kao i oko Kobanija, Ain Isse i Tal Tamera na istoku. U tandemu, Erdogan vodi žestoke diplomatske napore da dobije pristanke Rusije i Irana.

Sirija je bila u fokusu njegovog trostranog samita u Teheranu 21. jula gde su bili još ruski predsednik Vladmir Putin i iranski predsednik Ebrahim Raisi, kao i na sastanku Erdogana i Putina u Sočiju 5. augusta.

Kako bi dobio rusko i iransko odobrenje za otvorenu ofanzivu, on predstavlja moguću obnovu veza sa Vladom sirijskog lidera Bashara al-Assada kao uzvratni potez. No, ako Putin odbije podržati novu operaciju, nije nezamislivo da turske snage povuku jednostran potez.

Strah Erevana

Drugi scenarij gde Turska napreduje nauštrb Rusije je jug Kavkaza. U julu su Ankara i Erevan dogovorili otvaranje granice, zatvorene za državljane trećih država od početka 1990-ih, te omogućavanje avionskih pista za teretne letove. Turske i armenske diplomate pregovaraju uspostavu diplomatskih veza.

Strah od Turske je ključni razlog za armensko povezivanje sa Rusijom u vidu strane i sigurnosne politike. No, nakon što je Azerbejdžan porazio Armence u Nagorno-Karabahu novembra 2020. uz pomoć Turske, vrednost tog saveza sa Rusijom je pala.

Na kraju krajeva, Moskva se držala neutralnom i pustila armenske snage da se brane. Sada armensko vodstvo pragmatično istražuje povezivanje sa Turskom koje bi donelo ekonomske i strateške koristi.

Zajedničke crte od Sirije do Armenije kazuju kako Turska metodički istiskuje Rusiju iz njenog susedstva i regija gdje je Moskva imala stratešku prednost nad geopolitičkim rivalima poslednjih godina.

Naravno, Moskva je sposobna poremetiti takve napore. Koliko god da su rasijani, Rusi i dalje imaju prijatelje u Irancima i u Assadu u Siriji, kao i pogodno partnerstvo sa YPG.

Rusija takođe još ima kontingent od 2.000 mirotvoraca u Karabahu koji bi mogao odigrati ključnu ulogu u oblikovanju tamošnjeg sukoba. Moskva ima i ekonomski uticaj nad Erevanom: Bilateralna trgovina je u porastu otkako je Armenija postala stražnji put za Rusiju kako bi zaobišla zapadne sankcije. U ponedjeljak su izbile nove borbe između Azerbejdžana i Armenije, premda je kasnije objavljen prekid vatre.

Ipak, svako ko misli da je rat u Ukrajini, u konačnici, sukob u kojem učestvuju Moskva, Kijev i zapadne prestolnice, treba pogledati malo dalje. Ako rusko širenje bude obustavljeno, druga nacija je spremna širiti svoj diplomatski uticaj./Al Jazeera/