Ruska genocidna propaganda ne sme da prođe kao sloboda govora

Bio sam u veličanstvenom, hrabrom Kijevu u ponedeljak, kada su ruske rakete pogodile Ukrajinu, ubijajući civile i isključujući grejanje i svetlost na pragu zime. Kijev je to shvatio mirno. Moj sastanak se glatko preselio iz kafića u podzemnu železnicu, gde smo naizmenično pili kafu nastavili pod sirenama i povremenim, odjekujućim udarima raketne odbrane. Na društvenim mrežama i ruskoj televiziji, groteskna propagandna ekipa medija pod kontrolom države, zvaničnici i stručnjaci koji se busaju u grudi ponašali su se kao obični sadisti, proslavljajući napade i pozivajući na nove napade na civile i kritičnu infrastrukturu.

Godinama, a posebno nakon invazije 24. februara, ruski državni mediji pozivali su na brisanje Ukrajine sa mape sveta, na masovno ubistvo Ukrajinaca i dehumanizacije njenog naroda, nazivajući ih “nacistima” koje treba “denacifikovati”.

Postoji mnogo primera. U ruskoj državnoj novinskoj agenciji RIA Novosti, prokremljevski novinar Timofey Sergeytsev pozvao je na uništavanje nacionalnog identiteta Ukrajine i kampanju brutalnog kažnjavanja njenog naroda. Pozvao je na zatvor, prisilni rad i smrtnu kaznu za one koji su odbili da se povinuju vladavini Kremlja u Ukrajini. U programu poznatog propagandista Vladimira Solovjeva, jedan od gostiju izjavio je sledeće: “Ukrajinu je nemoguće obnoviti. Ne možete obnoviti ovu konstrukciju. Ona mora biti uništena, jer je antiruska, entitet koji preti Rusiji”.

Kako se protiv ruskog rukovodstva i vojske gomilaju slučajevi ratnih zločina, zločina protiv čovečnosti, zločina agresije i genocida, postoji li način da se i članovi propagandne mašine privedu pravdi? Da li su zaštićeni slobodom govora ili je njihova uloga kvalitativno drugačija: oni nisu samo distributeri gnusnih mišljenja, već pomagači zločina? A šta to znači za druge slučajeve širom sveta, od Donalda Trumpa koji koristi Tvitter da bi (navodno) podstakao nemire na američkom Kapitolu 6. januara, do internetskih distributera mržnje u Mjanmaru koji podstiču progon Rohingea?

Pitanje pravne krivice propagandista bio je jedan od razloga moje posete: predsedavao sam diskusijom o ovoj temi na forumu knjiga u Lavovu. Razgovarali smo o istorijskim primerima propagandista koji su se našli krivima na optuženičkoj klupi. Autor i advokat Philippe Sands primetio je da je u Nirnbergu, Julius Streicher, urednik izuzetno antisemitskog nacističkog lista Der Stürmer i” maltretiranje Jevreja broj jedan”, prema navodima tužilaštva, proglašen krivim za podsticanje genocida i obešen. Nakon genocida u Ruandi 1994.godine, voditelji radija Mille Collines proglašeni su krivim za razne zločine, uključujući podsticanje genocida.

Ali i ovi primeri su problematični. Streicher nije bio samo novinar, već i donosilac političkih odluka, Gauleiter iz Frankonije, koji je održao antisemitske govore na nacističkim skupovima i učestvovao u mnogim antijevrejskim akcijama. Međutim, Hans Fritzsche, šef Reichs radija koji je pod nacistima gotovo svake večeri emitovao česte antisemitske govore, proglašen je nevinim. Smatran je pukim glasnikom bez ikakve kontrole nad događajima. Moguće je zamisliti pametne advokate današnjih ruskih propagandista koji iznose iste argumente: koliko god uvredljivi bili njihovi govori, oni su učeni ljudi, a ne donosioci političkih odluka ili generali.

U međuvremenu, prezenteri radija u Ruandi mogli bi biti vrlo specifični u vođenju nasilnih radnji. “Propustili ste neke neprijatelje”, rekao je jedan svojoj publici. “Morate se vratiti tamo i dovršiti ih. Grobovi još nisu ispunjeni! “Ruski propagandisti mogu pokušati da se izvuku, rekavši da su čak i njihovi pozivi da ubiju Ukrajince samo retoričke igre, a ne konkretna uputstva. Retorika genocida, objasnio je Sands u Lavovu, nije isto što i namera da se izvrši genocid, koji mora biti vezan za određene akcije i planove.

Možda je iz ovih razloga istorijski bilo relativno malo slučajeva koji su pokušali da propagandiste dovedu pred sud. Ali koliko su korisni ovi istorijski primeri u svetlu načina na koji Rusija koristi propagandu u svojim vojnim operacijama i unutrašnjoj politici, kao i u doba kada je tehnologija potpuno promenila naše informaciono okruženje? Zajedno sa advokatima Wayne Jordash iz Global Rights Compliance i Tobijem Cadmanom iz Guernice 37, proveo sam poslednje nedelje gledajući ove nove aspekte. Mediji u Rusiji su vitalno sredstvo režima Vladimira Putina, neodvojivo od rada države. U zemlji se televizija pod kontrolom države i sve više onlajn mediji koriste za ciljanje kritičkih mišljenja i pomažu u ograničavanju pristupa ljudi alternativnim izvorima informacija. Ruski medijski analitičar Vasily Gatov opisuje sistemsko preopterećenje dezinformacijama kao neku vrstu “cenzure kroz buku”.

Ruska vojna teorija informacione operacije vidi kao sastavni deo vojnih operacija u neviđenoj meri – ruski državni medijski menadžeri su čak dobili vojne medalje za svoju ulogu tokom aneksije Krima 2014.godine.

I umesto da samo emituju neprijatne reči na radiju ili televiziji, informativne operacije se sada nastavljaju u okviru strogo kontrolisanih digitalnih kampanja sa svime, od onlajn “farmi trolova” do optimizacije pretraživača koji rastu i dobijaju zamah u tandemu sa vojnim operacijama. Ako se, na primer, može pokazati da kampanje podizanja svesti namerno šire laži da se ukrajinska vojska skriva u civilnim oblastima kao što su bolnice u slučaju napada i podstiče napade na ta područja, onda ta laž postaje više nego samo odvratna, ona postaje sastavni deo pomaganja zločinima. Cadman opisuje propagandistu kao vozača bekstva koji dovede pljačkaše banke na lokaciju – i ponovo ih odveze; Džordaš kao sedokosi savetnik koji poziva kriminalnu bandu da ne ostavlja zatvorenike.

Bilo je neprikladno voditi ovu debatu u Lavovu, gradu koji je iznedrio dva genija prava, Lemkina i Lauterpacht-a, koji su početkom 20.veka redefinisali pojam odgovornosti razvijajući koncepte “genocida” i “zločina protiv čovečnosti”. Danas nam treba isto sveže razmišljanje. Širom sveta vidimo kako moćnici ovog sveta koriste novo informaciono okruženje za suzbijanje prava, a zatim se prikrivaju “slobodom izražavanja”. Ukrajina će postati mesto gde ćemo to osporiti i povući granicu između istinskog prava čak i na najodvratnije izjave i upotrebu informacionih alata kao dela novog oblika pojačavanja represije i promovisanja zločina.

Peter Pomerantsev je autor knjige “Ništa nije istina i sve je moguće: Avanture u modernoj Rusiji”./The Guardian