Putinova idealizacija smrti odražava rastuću nacizaciju Rusije

Karneval nasilja koji je godinama prožimao ruske medije pod kontrolom države poslednjih meseci ustupio je mesto novom tonu svečanosti i pozivima na nacionalna dela herojstva dok invazija zemlje na Ukrajinu nastavlja da posustaje.

Dok se na ruskim televizijskim ekranima i dalje može čuti zlokobni smeh vlasti dok državni propagandisti raspravljaju o uništavanju ukrajinskih gradova ili upotrebi nuklearnog oružja, novi likovi su izbili u prvi plan.

Do nedavno se činilo da je Rusija uzdigla ponašanje gopnika (člana ulične bande) u rang zvanično odobrenog stila ponašanja koji je omogućavao da se njegove žrtve maltretiraju karnevalskom slobodom.

Jedan primer takvog banditskog ponašanja bila je Vagnerova grupa koja je objavila video snimak jednog od njenih plaćenika koji je brutalno ubijen čekićem zbog predaje ukrajinskim snagama. Nekoliko dana kasnije, osnivač grupe poslao je još jedan čekić prekriven lažnom krvlju u Evropski parlament.

Ova vrsta zlokobnog predstavljanja – otvorena demonstracija odbacivanja morala i zakona i uživanje u ponižavanju slabih – izgleda da ima za cilj da pokaže suverenitet Rusije svojim neprijateljima i naglasi da konvencije zapadne civilizacije sa njenim normama elementarne pristojnosti ovde nisu primenljive.

Gledajući sve ovo sa svojih sofa, ruski TV gledaoci su bili ubeđeni da su Rusi, čak i ako žive u siromaštvu, ipak tvrđi od svih ostalih i da se sa njima ne treba petljati.

Međutim, ovo stanje stvari počelo je da se menja kada su vojni porazi u Ukrajini počeli da se gomilaju i mobilizacija je najavljena.

Čini se da je sada vreme da javnost bude svesna ozbiljnosti trenutka — na kraju krajeva, muško stanovništvo zemlje šalje na klanje. Ovo je tema “Let’s Stand Up”, pesme ruskog pevača Šamana koja servira mračni glamur smrti milionskoj publici.

Umetnici slični zombijima, uključujući mnoge starije pop zvezde kasnosovjetskih godina, počeli su da pozivaju stanovništvo da se “suprotstavi” onima koji ih “gledaju odozgo”, a pritom oponašaju svoje mrtve pretke.

Izvođači, koji se sada prikazuju na državnoj televiziji kako pevaju o ruskim junacima sa dubokom melanholijom, razmeću se bledim tenom, tamnom šminkom i odećom za žaljenje, što u kombinaciji stvara pogrebnu atmosferu.

Vizuelni efekti sastoje se od slika žrtve: vojnici odlaze na front sa izrazom oštre odlučnosti na licima, dok bilbordi navode imena poginule dece iz Donbasa zajedno sa imenima vojnika koji su pali u Drugom svetskom ratu. Žena prolije suzu, dok dečak u vojnoj kapi odaje čast prolaznim vojnicima. Nema pominjanja nade i pobede— to je Rekvijem za Rusiju osuđenu da vodi večne ratove.

Čak je i predsednik izvodio slične pozorišne predstave kako bi podsetio ljude na potrebu žrtava. Početkom novembra na nacionalnoj televiziji prikazan je Putin kako prisustvuje izložbi posvećenoj odbrani Moskve tokom Drugog svetskog rata. Dok je polako šetao Crvenim trgom, Putin je lenjo okretao propeler replike aviona, dok je hor, obučen u kostime vojnika Drugog svetskog rata, pevao ratnu himnu. Simbolika takvih akcija više nije povezana sa predstojećom pobedom, već se odnosi na svetu dužnost ruskih građana.

Koncept smrti koji životu daje smisao takođe je podignut tokom nedavnog susreta Putina sa majkama mobilisanih vojnika hitne službe. Usred predsednikovog bezdušnog razmišljanja, njegovo duboko nerazumevanje ruske kulture i tradicije postalo je najočiglednije kada je rekao da životi njihovih sinova nisu imali smisla pre nego što su poslati u rat i pozvao ih da se raduju njihovoj herojskoj smrti.

“On nije živeo svoj život uzalud”, rekao je Putin, suprotstavljajući besmislenost mirnog života smislenosti smrti za državu.Takav tretman je stran ruskoj, pa čak i sovjetskoj kulturi, od kojih obe prikazuju majku poginulog vojnika kao neutešno tragičnu figuru. Pravo majki da pokušaju da spasu svoje sinove priznato je čak i tokom čečenskih ratova, o čemu svedoči poštovanje vojnih vlasti prema Komitetu vojničkih majki.

Ali Putin je očigledno lišen tog kulturnog razumevanja. Koncept majke koja se raduje smrti svog sina potiče iz nacističke ideologije, u kojoj su žene prikazane kao proizvođači dece koje zahteva država.

Ubrzana nacifikacija ruskog života poklopila se sa sve većom svešću javnosti da su vlasti ravnodušne prema njihovoj dobrobiti. Ubediti majke vojnike da smrt svojih sinova shvate kao svest o svojoj sudbini nikada neće biti lako.

U isto vreme, sadistički karneval državne propagande, koji je bio toliko rasprostranjen do septembra, sada nije samo neprikladan u svetlu rastućih poraza Rusije na bojnom polju, već, prema televizijskim rejtingima, više nije tražen.

Odvažni spektakl više ne može zaseniti stvarnost gubitka, tuge i smrti. Ono što možemo očekivati da vidimo u narednoj godini je spora, ali stalna pobeda stvarnosti nad svetom fantazije koji je stvorila ruska državna propagandna mašina./The Moscow Times/