Poremećeni govor ruskog diktatora o “aneksiji” trebalo bi da jasno stavi do znanja svetskoj zajednici nacija da njegov boravak na vlasti neće obezbediti “stabilnost”.
David Rothkopf
Vladimir Putin mora da ide.
Njegov poremećeni govor u Kremlju u petak, tokom ceremonije na kojoj je slabašno tvrdio da Rusija anektuje delove Ukrajine, izneo je najjači slučaj za neophodnost promene režima u Moskvi koju bilo koji svetski lider tek treba da napravi.
Međutim, već duže vreme je jasno da ruski diktator mora da bude smenjen sa funkcije.
Bilo je jasno jer Putinovi postupci i retorika pokazuju iz dana u dan da Ukrajina nikada ne može biti sigurna sve dok je on na funkciji. Bilo je jasno jer niko od suseda Rusije ne može biti siguran sa megalomanijalnim ludakom iz komšiluka koji govori o ruskoj imperiji i stalno preti da prepravi granice suverenih država.
Bilo je jasno, jer svet ne može biti stabilan sve dok je osoba koja kontroliše najveću zalihu nuklearnog oružja na planeti ona čija moć nije kontrolisana kod kuće, koja pokazuje takav prezir prema međunarodnom pravu i ljudskoj pristojnosti i čije ambicije nisu toliko povezane sa stvarnošću.
Pravda takođe zahteva da Putin napusti funkciju. On je serijski ratni zločinac, jedan od najgorih koje je svet video u modernoo doba. Opustošio je suverenu naciju. Odgovoran je za smrt desetina hiljada ljudi. Prihvatio je jezik i praksu genocida. Njegove vojske su počinile ratne zločine. Masovne grobnice svedoče o njegovoj brutalnosti. Štaviše, njegovi zločini nisu ograničeni na ljudsku patnju koju je naneo Ukrajini. Ostala kršenja osnovnih zakona i bezbroj zlodela mogu se pratiti do odluka koje je doneo – od ruskog sravnjivanja Groznog u Čečeniji do aktivne podrške Rusije i učešća u užasima u Siriji; od invazije na Gruziju do Putinove ubilačke kampanje protiv disidenata u njegovoj zemlji.
Putin je godinama pružao dokaze ne samo međunarodnim tužiocima, već i svakom razumnom biću na planeti da on nije legitimni lider. Ne zaslužuje da bude okružen zaštitom koja se obično daje šefovima stranih država. On nema više prava na njih nego prethodna čudovišta — od Hitlera preko Sadama do Gadafija, od Pol Pota do Miloševića.
Mrtvi iz Buče i Melitopolja ili Izjuma to dokazuju svojim odsustvom. Isto tako i žrtve ruske torture, bombardovanih bolnica, škola i železničkih stanica, masovnih kidnapovanja i neprekidnog terora koji ruske rakete, artiljerija i trupe bacaju na nevine ljude –žrtve nesreće koje su živele u susedstvu jednog od najgorih zlikovaca u istoriji.
Niko nije mogao da sasluša Putinovu nesuvislo brbljanje u petak i donese bilo kakav zaključak osim činjenice da što duže Putin ostane na funkciji, to će više štete naneti.
Ako apsurdni spektakl “ceremonije potpisivanja” koji potvrđuje rusku kontrolu nad ukrajinskom teritorijom, uz učešće kremljskih marioneta i nacionalističkih povika, posmatrače nije probio do kostiju, onda su ratoborne izjave Putina koji osuđuje “neprijatelja” na zapadu i njegovi nagoveštaji da on možda ima pravo da upotrebi nuklearno oružje svakako hoće. Rugao se međunarodnom pravu. Osudio je američki “satanizam”. On je pozvao Ukrajinu na pregovore, ali je rekao da se o sudbini “Donjecka, Luganska, Zaporožja i Hersona” ne raspravlja da će oni biti delovi Rusije “zauvek”.
Kada je predsednik Joe Biden u maju za Putina rekao: “Zaboga, ovaj čovek ne može da ostane na vlasti”, usledilo je brzo “pojašnjenje” iz Bele kuće da predsednik “nije razgovarao o Putinovoj moći u Rusiji ili promeni režima”.
Ali, kako polako počinjemo da shvatamo, Bajdenovi naizgled spontani komentari o najvažnijim pitanjima međunarodne politike kojima je posvetio decenije proučavanja – bilo da se radi o Putinu ili Tajvanu-nisu gafovi. Umesto toga, oni su izraz zdravog razuma, priznanje stvarnosti koju bi diplomate možda želele da ostave neizgovorenu, što možda nije “zvanična” američka politika, ali to su znakovi da predsednik jasno razume stvarnost na terenu i interese SAD.
To je dobra stvar, jer hodanje na prstima oko pretnje koju predstavlja Putin, u nadi da će mu popustljivost dovesti do umerenosti u njegovom ponašanju, sigurno nije uspelo. Zaista, u svakom poštovanom, rezervisanom odgovoru na Putinovu agresiju ili zloupotrebe, videli smo samo eskalaciju njegovih prekršaja.
“Odmereni” odgovori na njegovu agresiju iz vremena Buša ili Obame nisu uspeli. Kao i pokornost bivšeg predsednika Donalda Trampa. Zaista, ostpolitika Angele Merkel i oklevanje francuskog predsednika Emmanuela Makrona i drugih evropskih lidera zapravo su pomogli Putinu i osnažili ga.
Bez sumnje, Putinovi saveznici – poput onih koji govore na Fox News-u, vođe MAGA grupe na Capitol Hillu i putinisti širom Evrope — upozoriće da će čak i razgovor o potrebi uklanjanja Putina sa funkcije izazvati, možda čak i dovesti do upotrebe nuklearnog oružja u Ukrajini ili protiv zapada. Kako to znamo? Jer to je bio odgovor na Bajdenov trenutak javne iskrenosti i realizma po tom pitanju.
Mnogi drugi, uključujući i neke ugledne spoljnopolitičke stručnjake, sugerisali su da ne bi trebalo da “sateramo” Putina u ćošak javnim stavom koji traži njegovo uklanjanje.
Neki od ovih stručnjaka tačno primećuju da SAD imaju mešovitu istoriju u potrazi za promenom režima. Oni tvrde da ne postoje dobre alternative Putinu pa bi oslobađanje od njega moglo dovesti do još goreg ishoda, bilo da je to haos povezan sa nedostatkom liderstva ili još opasnijim liderom.
Ali vratite se i poslušajte njegov govor u petak. To jasno pokazuje da smo daleko prešli tačku u kojoj su opasnosti njegovog ostanka na vlasti veće od opasnosti koje bi mogle biti uzrokovane njegovim padom.
Zatim, uklanjanje svetskih autokrata i nasilnih šefova država zapravo generalno nije dovelo do lošijih naslednika. To je svakako bilo tačno u slučajevima Hitlera, Musolinija, Miloševića, Pol Pota i mnogih drugih.
Dalje, priznati da Putin mora da ode nije isto što i promenu režima učiniti pitanjem javne politike. Za vlade to može (i u velikoj meri mora) ostati neizraženi cilj.
Ipak, određene sankcije uvedene protiv Rusije moraju ostati na snazi sve dok Rusija ne promeni ključnu politiku i stavove koji su neizbrisivo povezani sa Putinom, što zapravo znači dok Putin ne ode. Određeni odbrambeni stavovi zapada trebalo bi da ostanu na snazi sve dok se pretnja od Rusije ne popusti. Možemo učiniti više nego što trenutno činimo da pomognemo u prikrivenoj podršci ruskoj opoziciji, posebno onima čije su vrednosti poklapaju sa našim.
Možda je najvažnije da možemo da garantujemo da svaka vrsta trajne pobede Rusije u Ukrajini nije opcija i da Putinovi uslovi nikada neće biti ispunjeni, a njegova agresija nikada neće biti nagrađena.
Kroz takvu politiku možemo aktivno podsticati narod Rusije da prizna da njihova zemlja neće imati budućnost sve dok Putin ostane na vlasti. Putin pruža pomoć na tom frontu. Sprovodeći masovnu kampanju regrutovanja koja bi mogla da privuče do milion vojnika koji će onda biti nedovoljno opremljeni, nedovoljno obučeni i verovatno žrtve rata koji nisu tražili protiv suseda koji ni u kom slučaju nisu njihovi neprijatelji, on je već zapalio fitilj potencijalne nacionalne reakcije. Milioni i milioni Rusa će sve više osećati bol i gubitke povezane sa Putinovim ratom na način koji ranije nisu osećali, na način na koji ruska propaganda ne može sakriti ili ulepšati.
Protesti u Rusiji već postaju sve smeliji.
Poznate ličnosti i poslovni lideri govore jasnije. Koliko će proći pre nego što službe bezbednosti koje okružuju i štite Putina počnu da uviđaju da je on pretnja njihovom blagostanju, njihovim životima, budućnosti njihovih porodica?
Prihvatanje realnosti da Putin mora da ode je samo zdrav razum u ovom trenutku. Prepoznajući tu realnost, trebalo bi da prihvatimo politike koje podstiču uslove koji će omogućiti da se to ostvari.
Takođe bi trebalo da se pripremimo za posledice takve promene i da se postaramo da Moskvi pošaljemo poruku da ruski susedi i zajednica naroda pozdravljaju odgovorniju Rusiju — dok takođe jasno stavljamo do znanja da smo spremni da se branimo od one koja napravi grešku. nastavljanja (ili pogoršanja) Putinove politike.
Što se tiče tvrdnji ruskom narodu da mora da deluje, mi to ne treba da radimo. Putin, sa govorima kao u petak i katastrofama koje je sam sebi izazvao poput Ukrajine, to već čini mnogo ubedljivije nego što bismo mogli da se nadamo./thedailybeast/