Prednosti predstojećeg raspada Rusije

Piše: Januš Bugajski

Januš Bugajski je viši saradnik u Jamestown fondaciji. Upravo je izašla njegova nova knjiga “Failed State: A Guide to Russian’s Rupture”.

Trenutno smo svedoci revolucije u globalnoj bezbednosti za koju su zapadni kreatori politike očigledno nespremni — predstojećeg kolapsa Ruske Federacije.

Međutim, umesto da planiraju nepredviđene spoljne posledice i imaju koristi od ruske deimperijalizacije, čini se da su zapadni zvaničnici zaglavili u prošloj eri verujući da bi mogli da se vrate u status kuo posle Hladnog rata, a neki čak nude Moskvi bezbednosne garancije kako bi zemlju održali netaknutom.

Ali Rusija je propala država. Nije uspela da se transformiše u nacionalnu državu, civilnu državu ili čak stabilnu carsku državu. To je federacija samo po imenu, jer centralna vlada sprovodi politiku etničke i jezičke homogenizacije i uskraćuje bilo kakva ovlašćenja 83 Republike i regiona zemlje. Međutim, hipercentralizacija je razotkrila višestruke slabosti zemlje, uključujući smanjenu ekonomiju pritisnutu međunarodnim sankcijama, vojne poraze u Ukrajini koji otkrivaju nesposobnost i korumpiranost njene vladajuće elite, i uznemirenost u brojnim regionima zbog njihovog sve manjeg budžeta.

Moskva je konačno izložena kao silovit carski centar koji iscrpljuje svoje kapacitete da održi zemlju na okupu. Ipak, većina zapadnih lidera još uvek ne vidi prednosti ruske dezintegracije.

Raspad Ruske Federacije bio bi treća faza carskog kolapsa nakon raspada Sovjetskog bloka i raspada Sovjetskog Saveza početkom 1990-ih. To je uzrokovano borbom elite za vlast i sve većim rivalstvom između centralne vlade i nezadovoljnih regiona, što u nekim delovima zemlje može dovesti do građanskih ratova i graničnih sporova. Međutim, to će takođe dati hrabrost novim državama i međuregionalnim federacijama koje će kontrolisati sopstvene resurse i više neće slati svoje ljude da umiru za Moskovsko carstvo.

Kako se Moskva okreće ka unutra, njen kapacitet za spoljnu agresiju će se smanjiti. I kao krnja država, pod strogim međunarodnim sankcijama i lišena svoje baze resursa u Sibiru, imaće ozbiljno ograničenu sposobnost da napadne svoje susede. Od Arktika do Crnog mora, Istočni front NATO-a će postati sigurniji, dok će Ukrajina, Gruzija i Moldavija povratiti svoje okupirane teritorije i tražiti integraciju sa Evropskom unijom i NATO-om bez straha od ruskog odgovora.

Zemlje Centralne Azije će se takođe osećati sve oslobođenije i moći će da se okrenu Zapadu za energetske, bezbednosne i ekonomske veze. Kina će biti u slabijoj poziciji da proširi svoj uticaj jer više ne može da sarađuje sa Moskvom, a nove prozapadne države mogu se pojaviti unutar Ruske Federacije, povećavajući stabilnost u nekoliko regiona Evrope i Evroazije.

Iako će nuklearno oružje ostati potencijalna pretnja, rusko rukovodstvo neće izvršiti nacionalno samoubistvo koristeći ga protiv Zapada. Umesto toga, oni će nastojati da spasu svoju političku budućnost i ekonomsku sudbinu – baš kao što je to učinila sovjetska elita. Čak i ako neke zemlje u usponu nabave takvo oružje, neće imati razloga da ga koriste dok traže međunarodno priznanje i ekonomsku podršku. Postruske države će verovatno umesto toga tražiti nuklearno razoružanje – slično kao Ukrajina, Belorusija i Kazahstan nakon raspada Sovjetskog Saveza.

Ideja da zapadni političari samo pomažu predsedniku Vladimiru Putinu govoreći o kolapsu Rusije je pogrešna. Kremlj tvrdi da Zapad želi da uništi Rusiju bez obzira na stvarnu politiku, a demanti Vašingtona i Brisela samo potpiruju zavere Kremlja.

Mnogo efikasniji pristup bi bio da se jasno kaže šta Zapad podržava. Otvorena podrška pluralizmu, demokratiji, federalizmu, građanskim pravima i autonomiji njenih republika i regiona može pomoći da se ohrabre građani Rusije pokazujući da nisu globalno izolovani. Potreban im je i pristup informacijama koje Moskva prikriva, posebno kada je reč o pružanju bezbednosti i ekonomskog razvoja i mirnih, produktivnih odnosa sa susedima.

Čak i nakon užasa ruskog napada na Ukrajinu i opravdavanja genocida od strane lidera i savetnika zemlje, nada zapadnih zvaničnika da post-putinovski Kremlj može uspostaviti korisne odnose ili da liberali mogu demokratizovati imperiju je pusta želja.

Zapad je napravio ozbiljnu grešku u pretpostavci da bi kolaps sovjetskog komunizma značio kraj ruskog imperijalizma. I pošto imperijalne države propadaju kad god se šire predaleko, i kako se centrifugalnim pritiscima povećavaju ekonomske poteškoće, regionalna ogorčenost i nacionalni preporod, Zapad sada mora da izbegne da ponovi tu grešku – ovog puta lažnom pretpostavkom da je sadašnja imperija trajna./Politico/