Odnos između Sija i Putina je izgrađen da traje

Zajednički antagonizam prema Sjedinjenim Državama sprečiće da se ispolje tenzije između Kine i Rusije.

Reputacija pokojnog Henrija Kisindžera kao diplomatskog genija zasnivala se prvenstveno na jednom dostignuću: približavanju Sjedinjenih Država i Kine početkom 1970-ih.

Otvaranje SAD prema Kini, o čemu se pregovaralo u velikoj tajnosti, a potom i sprovedeno pred zapanjenim svetom, promenilo je dinamiku Hladnog rata. Sovjetski Savez je odjednom izgledao mnogo izolovaniji.

Sećanje na ovo još uvek lebdi nad međunarodnom politikom. Od ruske invazije na Ukrajinu 2022. godine, mnoge zapadne vlade traže načine da ponove ovaj trik – razbijanjem partnerstva „bez granica“ između Rusije Vladimira Putina i Kine Si Đinpinga.

Ali, bučni razgovori o razdvajanju Moskve i Pekinga kriju činjenicu da su mišljenja podeljena o tome koju zemlju treba udvarati. Mnogi Evropljani se nadaju da mogu da ubede Sija da zauzme oštriji stav protiv Putina u Ukrajini. Drugim rečima, njihov cilj je da izoluju Rusiju.

Međutim, u Vašingtonu preovladava mišljenje da je Kina dugoročno opasniji protivnik. Neki američki stratezi strahuju da će Rusiju gurnuti u naručje Kine i tako promeniti globalni odnos snaga u korist Pekinga.

Uprkos njegovom dugogodišnjem divljenju Kini, izgleda da je to bio stav samog Kisindžera. Neposredno pre smrti, rekao mi je da je zabrinut da će oslabljena Rusija zapravo postati satelit Kine, što bi rezultiralo da bi se sfera uticaja Pekinga mogla proširiti na nekoliko stotina milja od Varšave.

U teoriji, drugi raskol između Moskve i Pekinga bio bi rešenje za takve strahove. Nažalost, malo je verovatno da će takav geopolitički potez funkcionisati u praksi – barem u doglednoj budućnosti. Topao prijem koji je Putin dobio tokom prošlonedeljne posete Pekingu svedoči o kontinuiranoj čvrstini kinesko-ruskih odnosa.

Veza između Sija i Putina ostaje jaka jer je zasnovana na zajedničkom pogledu na svet. Obojica su autokratski nacionalisti koji najveću pretnju vide u SAD. U zajedničkoj izjavi, objavljenoj tokom Putinove posete Kini, njih dvojica su optužili SAD da sprovode politiku „dvostrukog obuzdavanja“ usmerenu protiv Rusije i Kine i da se ponašaju na „hegemonistički način“.

Moskva i Peking veruju da SAD pokušavaju da opkole Rusiju i Kinu neprijateljskim vojnim savezima – NATO u Evropi i američkim bilateralnim savezima sa Japanom, Južnom Korejom, Filipinima i Australijom u regionu Indo-Pacifika.

Naravno, razlog zašto SAD imaju toliko saveznika u Evropi i Aziji je taj što Rusija i Kina ulivaju strah mnogim svojim susedima. To je realnost koju Putin i Si odbijaju da priznaju. Umesto toga, oni insistiraju da brane svoje zemlje od ekspanzionističke Amerike. Najverovatnije u to zaista veruju.

Najvažnije priče o novcu i politici u trci za Belu kuću

Reputacija pokojnog Henrija Kisindžera kao diplomatskog genija zasnivala se prvenstveno na jednom dostignuću: približavanju Sjedinjenih Država i Kine početkom 1970-ih.

Otvaranje SAD prema Kini, pregovarano u najvećoj tajnosti, a potom izvedeno pred zapanjenim svetom, promenilo je dinamiku Hladnog rata. Sovjetski Savez je odjednom izgledao mnogo izolovaniji.

Sećanje na ovo još uvek lebdi nad međunarodnom politikom. Od ruske invazije na Ukrajinu 2022. godine, mnoge zapadne vlade traže načine da ponove ovaj trik – razbijanjem partnerstva „bez granica“ između Rusije Vladimira Putina i Kine Si Đinpinga.

Ali, bučni razgovori o razdvajanju Moskve i Pekinga kriju činjenicu da su mišljenja podeljena o tome koju zemlju treba udvarati. Mnogi Evropljani se nadaju da mogu da ubede Sija da zauzme oštriji stav protiv Putina u Ukrajini. Dakle, njihov cilj je da izoluju Rusiju.

Međutim, u Vašingtonu smatraju da je Kina dugoročno opasniji protivnik. Neki američki stratezi strahuju da će Rusiju gurnuti u naručje Kine i tako promeniti globalni odnos snaga u korist Pekinga.

Uprkos njegovom dugogodišnjem divljenju Kini, izgleda da je to bio stav samog Kisindžera. Neposredno pre smrti, rekao mi je da je zabrinut da će oslabljena Rusija zapravo postati satelit Kine, što bi rezultiralo da bi se sfera uticaja Pekinga mogla proširiti na nekoliko stotina milja od Varšave.

U teoriji, drugi raskol između Moskve i Pekinga bio bi rešenje za takve strahove. Nažalost, malo je verovatno da će takav geopolitički potez funkcionisati u praksi – barem u doglednoj budućnosti. Topao prijem koji je Putin dobio tokom prošlonedeljne posete Pekingu svedoči o kontinuiranoj čvrstini kinesko-ruskih odnosa.

Veza između Sija i Putina ostaje jaka jer je zasnovana na zajedničkom pogledu na svet. Obojica su autokratski nacionalisti koji najveću pretnju vide u SAD. U zajedničkoj izjavi, objavljenoj tokom Putinove posete Kini, njih dvojica su optužili SAD za politiku „dvostrukog obuzdavanja“ usmerenu protiv Rusije i Kine i za „hegemonističko“ ponašanje.

Moskva i Peking veruju da SAD pokušavaju da opkole Rusiju i Kinu neprijateljskim vojnim savezima – NATO u Evropi i američkim bilateralnim savezima sa Japanom, Južnom Korejom, Filipinima i Australijom u regionu Indo-Pacifika.

Naravno, razlog zašto SAD imaju toliko saveznika u Evropi i Aziji je taj što Rusija i Kina ulivaju strah mnogim svojim susedima. To je realnost koju Putin i Si odbijaju da priznaju. Umesto toga, oni insistiraju da brane svoje zemlje od ekspanzionističke Amerike. Najverovatnije u to zaista veruju.

Dok na saveznike SAD u svojim regionima gledaju sa sumnjom, Rusija i Kina gledaju jedna na drugu kao na relativno pouzdane susede. Dele dugu granicu. Obe zemlje stoga smatraju da je održavanje prijateljskih odnosa ključno za sprečavanje „dvostrukog obuzdavanja“ od strane SAD i njihovih saveznika.

Iz perspektive Pekinga, ruski poraz bi Kinu odveo u opasnu izolaciju. Kao što je jedan kineski diplomata sarkastično rekao, američka ponuda Pekingu mogla bi se sažeti kao: „Molim vas, pomozite nam da pobedimo vašeg najbližeg saveznika kako bismo se sledeći mogli okrenuti protiv vas“. Slično tome, Putin zna da je kineska podrška potpuno neophodna za ruske ratne napore u Ukrajini.

Ova međuzavisnost znači da će Moskva i Peking ostati privrženi jedni drugima, bez obzira na osnovne tenzije u njihovim odnosima.

A ipak ove tenzije nesumnjivo postoje. Uprkos sličnosti u njihovim pogledima na svet, Rusija i Kina se nalaze u veoma različitim geopolitičkim situacijama. Putin je pretvorio Rusiju u državu pariju na Zapadu. Kina, s druge strane, ostaje jedan od najvećih trgovinskih partnera SAD i Evrope.

Zbog ove razlike, Rusija je spremna da preuzme rizike koji bi Kinezi mogli smatrati nepromišljenim. Na nedavnom putovanju u Peking, neki kineski analitičari su mi rekli da su zabrinuti zbog sve bližih vojnih veza između Rusije i Severne Koreje. Jedna zabrinutost je bila da će Rusi neoprezno preneti naprednu vojnu tehnologiju Kimovom režimu u Pjongjangu u zamenu za severnokorejske artiljerijske granate.

Dugoročno, Kremlj takođe mora biti zabrinut zbog sve veće zavisnosti Rusije od Kine – i rastuće neravnoteže moći između dve nacije. Rusi su dobro svesni da im je Kina u 19. veku ustupila stotine hiljada kilometara teritorije. veka predati su Kini. Međutim, novije kineske karte uključuju neke ruske gradove sa njihovim starim kineskim imenima – kartografski pomak koji sigurno nije prošao nezapaženo u Moskvi.

Međutim, sve ove tenzije ostaju uglavnom ispod površine. Ovo je ključna razlika u odnosu na situaciju iz 1971-72, kada je kinesko-sovjetski raskol bio prilično otvoren i kada je postojala jasna prilika da se Nikson i Kisindžer dodvore Kini.

Da bi iskoristile ovu priliku, Sjedinjene Države su morale da naprave značajne ustupke kineskom pogledu na svet 1970-ih, posebno u pogledu Tajvana. Drugi pokušaj Zapada da poremeti rusko-kinesku osovinu danas bi verovatno zahtevao još težu promenu politike – opet u pogledu Tajvana ili Ukrajine. Malo je spremnosti u Vašingtonu da se preduzme takav korak. Barem ne još./Ft/