Nemačka drži ključ za ometanje ruskih poteza protiv Ukrajine

Politička igra Kremlja nastoji da iskoristi pomešane evropske percepcije za pritisak Moskve.

Trideset godina nakon izbijanja jugoslovenskih ratova, zapadna alijansa se ponovo suočava sa mogućnošću velikog oružanog sukoba na periferiji Evrope. Rusija Vladimira Putina skupila je oko 100.000 vojnika u blizini granice sa Ukrajinom. Zapadne obaveštajne službe i analitičari su zabrinuti da se ona možda sprema za invaziju uskoro.

Postoji jeziv deža-vu osećaj u vezi sa svim ovim. Međutim, u većini ključnih aspekata, situacija je danas znatno gora nego pre tri decenije.

Tokom 1990-ih, SAD nisu bile voljne da se uključe u okončanje krvoprolića na Balkanu. Međutim, kada je odlučila da interveniše, osećanje odgovornosti palo je na pobednika hladnog rata i njegove evropske saveznike. Demoralisana i skoro bankrotirana postsovjetska Rusija držala se na distanci, ali diplomatski pritisak Moskve pomogao je srpskom diktatoru Slobodanu Miloševiću da povuče svoje snage iz otcepljene pokrajine Kosovo, okončavši vazdušne napade NATO-a na Beograd. Nemačka je učestvovala u toj operaciji – ali tek posle naporne rasprave o tome da li je njena istorija to dozvoljavala.

Danas Bajdenova administracija kaže da je čvrsto posvećena evropskoj bezbednosti i suverenitetu Ukrajine. Ipak, ona je polovljena političkom polarizacijom i bolno je svesna svog ograničenog uticaja na  birače koji su umorni od rata i ne veruju politici. Nekoliko preostalih jastrebova u Vašingtonu fokusirano je na Kinu. „Sadržaj“ nalazi sve više dvostranačkih naklonosti. Turbulentno povlačenje iz Avganistana oštetilo je poziciju SAD u svetu i narušilo koheziju alijanse.

Rusija je u međuvremenu pomogla Belorusiji da sprovede migraciju u EU. Ona je raketom raznela jedan od svojih satelita, stvarajući polje krhotina u niskoj orbiti zemlje koje ugrožava prostornu infrastrukturu globalizacije. Gazprom, državna kompanija, nije u skladu sa svojim obavezama da popuni skladišta gasa u Nemačkoj, uprkos ograničenim zalihama i rastućim cenama. Putin je nedavno nazvao „genocidom“ borbe u ukrajinskom istočnom regionu Donbasa, gde Rusija vodi rat na iscrpljivanje od 2014. godine i odnela je više od 13.000 života.

Lista želja za bezbednosne garancije koju je Kremlj predstavio SAD i NATO prošle nedelje je veto na dalje proširenje alijanse, uklanjanje celokupnog američkog nuklearnog oružja u Evropi, uključujući bombe B-61 u Nemačkoj, kao i vojno povlačenje sa teritorija bivšeg Varšavskog pakta i Sovjetskog Saveza.

Ovde se više ne radi samo o Ukrajini. U stvari, Rusija traži interesnu sferu koja počinje na istočnoj granici Nemačke i završava nuklearnu podelu u Evropi – neprihvatljivi predlozi Zapadu. Čak i ako je to samo politička igra koja ima za cilj da dovede do diplomatskih pregovora ili državnog udara u Kijevu, ona je izuzetno opasna.

Ali ove godine obeležava se još jedna 30. godišnjica: ona od raspada Sovjetskog Saveza 26. decembra 1991. U nedavnom dokumentarcu, Putin je taj događaj nazvao smrću „istorijske Rusije“, dodajući da ga je to primoralo da radi na drugi posao kao taksista. U eseju objavljenom u junu, on je negirao ukrajinsku nacionalnost. Ruski tužioci su odlučili da zaustave Memorijal, rusku grupu za ljudska prava posvećenu dokumentovanju zločina staljinizma. Šta ako istoričar amater Putin krene da prepiše istoriju?

NATO i EU su odgovorili opštom ponudom dijaloga, odbili veto i zahteve za povlačenje, i upozorili Rusiju na „masovne posledice i velike troškove“ ako preduzme vojnu akciju protiv Ukrajine – ostavljajući otvorenim upravo  šta oni time misle. Neizvesnost može biti namerna, a ne kao izgovor za eskalaciju. To bi mogao biti i pokušaj da se prikriju podele u Evropi. Mario Dragi, italijanski premijer, izrazio je skepticizam u pogledu moguće ruske invazije, dok Gabrijelijus Landsbergis, ministar spoljnih poslova Litvanije, kaže da se Moskva “stvarno priprema za rat”.

Što se tiče Nemačke, prošlo je vreme kada je svoju istoriju mogla da iskoristi kao izgovor da ostane po strani. Evropska ekonomska nacija je od suštinskog značaja za svaki napor Zapada da ometa Putina. Sve moguće mere – sankcije protiv ruskih subjekata, uklanjanje Rusije iz sistema elektronskog plaćanja Svift, otkazivanje gasovoda Severni tok 2 – bile bi finansijski i politički skupe za novu vladu kancelara Olafa Šolca.

Ali šta je alternativa? Prema Putinu: rat u Evropi, koji vodi velika nuklearna sila. Jugoslovenski ratovi su trajali deceniju i odneli oko 140.000 života. Balkan je i dalje problematičan region.

Međutim, Putinu bi bilo dobro da ima na umu da su dve od šest bivših republika komunističke Jugoslavije sada u EU. Četiri su u NATO. A Milošević je završio pred tribunalom UN za ratne zločine u Hagu.

Napisao: Fric Stern, predsednik Brukings instituta

Izvor: Fajnenšel tajms