Nasilni mediji protiv kojih se organizuju protesti, to se dešava u Srbiji!

Medijsko okruženje u Srbiji je godinama izuzetno kontaminirano. Od javne televizije do najperifernijih portala, oni su ili pod upravom članova vladajuće partije ili pod njihovom kontrolom. Izuzetak su list Danas i TV N1, ali njihov izazov se čini prilično velikim. Isključivanje kontrole medija iz politike u Srbiji, sa dolaskom promena nakon pada režima Slobodana Miloševića, izgleda da je nastavljeno vezom iz 2012. godine kada je Aleksandar Vučić došao na vlast. Nivo slobode štampe je počeo da opada, pažnja o slobodi izražavanja je izgubljena, dok su zakoni i profesionalni standardi koji regulišu funkcionisanje medija, čak i u međunarodnim izveštajima, viđeni kao potisnuti. Društvena polarizacija je dostigla alarmantne visine zbog medijskog nasilja koje građani svakodnevno konzumiraju iz svih vrsta medija. Uglavnom, to se dešava kroz dezinformacije, polovične informacije, dnevne medije koji odražavaju politiku i volju vlade i ovlašćenja koja postoje. Od promocije nacionalizma do veličanja svake akcije Ruske Federacije, to su glavne linije po kojima mediji u Srbiji moraju da žive.

Dve godine nakon dolaska Aleksandra Vučića na vlast, njegov režim je Zakonom o informisanju pokrenuo i promene u medijskom sektoru. Isti je odobren 2014. godine, posle mnogo komplikacija, gde je ovim zakonom, između ostalog, bila predviđena i privatizacija svih državnih/javnih medija. To pogađa i one medije koje su osnovale nesrpske etničke zajednice. Uvođenjem zakona kao nove reforme, uspon ovih medija je iznenađen kupovinom eksponenta Vučićeve stranke ili gašenjem onih medija koji nisu imali kupca. To se posebno desilo sa medijima etničkih zajednica, čije su medije posebno posle pada Miloševićevog režima podržavale tadašnje demokratske snage. Masovnom kupovinom medija od eksponenata direktno ili bliskih Srpskoj naprednoj stranci došlo je do situacije da više od sedamdeset odsto njih kontrolišu medijske kuće direktno povezane sa strukturom režima.

Nakon ovih „reformi“, način i vrsta informisanja građana dobija nove dimenzije. Kao mediji, postali su glasnogovornici dnevne politike režima. Nije ostala nijedna javna ličnost koja je govorila ili pisala kritički o režimu i koja nije bila zloupotrebljena od strane novina, tabloida ili televizije. Sa akcentom su listovi “Informer”, “Srpski telegraf”, “Večernji list”, “Kurir”, “Alo” i sl. Zatim televizija Hapi, televizija Pink i slično. Najstariji srpski list „Politika” strukturirano je jedno sa zvaničnom politikom režima Aleksandra Vučića. Nasilje ovih medija prema svakom kritičaru režima je strukturisano godinama. Obično su ovi kritičari ciljani na jutarnjim TV programima, da bi nastavili sa večernjim emisijama i nastavili sa novinama sledećeg dana. Naslovne strane tabloida i novina otvaraju se progoniteljskim naslovima za sve one koji kritikuju režim i traže legalitet u Srbiji.

Suprotnost ovoj slici je medijski pristup liku predsednika Aleksandra Vučića. Glorifikacija Vučića dostiže vrhunac, maltene predstavljajući ga kao svetitelja i zaštitnika srpske države, kulture i narodnosti. Njegova figura je “dominant”, “opredeljenje”, “veliki poduhvat za zaštitu srpskog naroda i Srbije”, “onaj koga svi mrze”, bilo da su unutrašnji ili spoljni neprijatelji. U skladu sa ovim pristupom, medijsko izveštavanje o Vučićevoj posvećenosti poslu dostiže vrhunac kada su u pitanju zemlje u okruženju Srbije. U ovom trenutku ovi mediji izražavaju svu svoju mržnju prema svakom od suseda Srbije. Naslovi o Kosovu i Albancima prevazilaze srpski nacionalizam, oni su ksenofobični, za Bosnu i Hrvatsku idu čak do fašizma, za Crnu Goru besne do agresije. Psovke, uvrede i uvrede za sve sa Zapada, dok je divljenje i dalje Rusiji i njenom „stradanju“ u ratu u Ukrajini.

Opipljiv pokazatelj medijskog nasilja u Srbiji su protesti poslednjih dana, koji su započeli parolama protiv nasilja, a nastavljeni protiv medija. Ni u jednoj demokratskoj zemlji nema podataka o protestima protiv televizije. Obično se organizuju protiv vlasti, ali u Srbiji ima i protesta protiv televizije. Posle protesta koji su počeli u Srbiji, 1. jula je počeo deveti po redu protest, koji se tamo održava već dva meseca, protiv srpskog TV mogula TV Pink. Njihov zahtev je bio ukidanje nacionalne frekvencije ove TV stanice. Podsticanje na nasilje, koje je ova televizija sprovela uz dozvolu vlasti, od strane demokratskih krugova u Srbiji, smatra se podsticanjem javne televizije RTS tokom ratnih godina u bivšoj Jugoslaviji pod režimom Slobodana Miloševića. Demonstranti su takođe tražili ukidanje nacionalne frekvencije privatne TV stanice Hepi i momentalno ukidanje programa koji promovišu nasilje, nemoral i agresiju. Slične pristupe imaju B92 i PrvaTV, čiji su vlasnici bliski Vučićevoj stranci.

Pojave poput promocije nasilja, agresije, nemorala, uništavanja ljudskih osećanja pod režimom Aleksandra Vučića u Srbiji su dostigle vrhunac.

U svoj ovoj medijskoj kontaminaciji, skoro niko u Srbiji se ne trudi da u medijima govori o demokratskim standardima koji se moraju ispuniti u oblasti poštovanja nacionalnih manjina. Srpska radio-televizija, sa svim svojim kanalima, nema program za bosansku, albansku ili mađarsku manjinu, a kamoli za druge manjine, uključujući Rome ili slične. Za razliku od zemalja u okruženju Srbije gde javna televizija rezerviše programe ili čak posebne kanale za nacionalne manjine. Standard poštovanja drugog od strane medija u Srbiji je luksuz koji ne prolazi. / The Geopost/