Naš srpski prijatelj, glavni veličalac genocida

LeonHartvell

Zapad i dalje vidi predsednika Srbije Aleksandra Vučića kao važnog partnera u regionu, iako je on dugo negirao da su genocidi počinjeni širom Balkana i iako njegovi postupci ugrožavaju regionalnu stabilnost. Zapadne vlade moraju hitno da preispitaju svoje odnose sa autoritarnim liderom Srbije.

Uoči glasanja u Ujedinjenim nacijama (UN) o rezoluciji o proglašenju 11. jula „Međunarodnim danom sećanja i sećanja na genocid u Srebrenici 1995. godine“, kao glavni protivnik inicijative pojavio se 54-godišnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Dok ga neki opisuju kao najvećeg poricatelja genocida u Srbiji, stvarnost je mnogo podmuklija. Pored negiranja genocida u Srebrenici, Vučić je često veličao balkanske zločine i ideologije aparthejda iz 1990-ih.

Nakon što su UN usvojile rezoluciju, autoritarni šef države pokazao je histrionski prikaz: zavapio je u srpsku zastavu pre nego što je dramatično podigao ruku u srpskom pozdravu sa tri prsta – moćnom simbolu srpskog nacionalizma i nadmoći. U kontekstu Balkanskih ratova i genocida u Srebrenici, ovaj gest šokantno podseća na pozdrav Zig hajl jednog nacističkog zvaničnika.

Zašto je Vučić bio tako žestoko protiv rezolucije UN? Osim očigledne uvrede za žrtve genocida u Srebrenici, zašto su njegovi postupci važni? I zašto bi zapadne vlade obraćale pažnju na to?

Srpski prigovori na rezoluciju UN

Srbija i Republika Srpska – jedan od dva entiteta koja čine Bosnu i Hercegovinu – uz podršku Rusije odbacile su rezoluciju UN pod nekoliko lažnih izgovora:

Prvo su se pozvali na lažni izvještaj koji je finansirala Republika Srpska u kojem se tvrdilo da zločini u Srebrenici nisu predstavljali genocid. Čak je i Patrijarh Srpske pravoslavne crkve zalio ovu narativ UN osvećenom vodom i na dan donošenja rezolucije izdao saopštenje u kojem je „pozvao verujući narod na molitvu, spokojstvo, međusobnu solidarnost i nepokolebljivost u činjenju dobra, uprkos potpunom lažne i nepravedne optužbe kojima je podvrgnuta u Organizaciji Ujedinjenih nacija“. Srpska pravoslavna crkva je jedna od institucija s najviše poverenja u srpskom društvu, pa patrijarhove reči imaju veliku težinu.

Činjenica je da su Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), Međunarodni sud pravde (MSP) i sudovi u Bosni, Srbiji i Hrvatskoj proglasili najmanje 54 osobe krivima za genocid, zločine protiv čovječnosti i druge zločine nad Bošnjacima. u Srebrenici (bosanski muslimani). Štaviše, može se ubedljivo tvrditi da je ono što se dogodilo u Srebrenici deo šireg genocida usmerenog na Bošnjake, a koji su izvršili bosanski Srbi uz podršku krnje Jugoslavije, koju su u to vreme činile samo Srbija i Crna Gora.

Drugo, Srbi su odbacili rezoluciju uz obrazloženje da se u njoj navodno svi Srbi prikazuju kao počinioci i nametnuta je kolektivna krivica. Rusija je čak opisala rezoluciju UN kao „pokušaj Zapada da eliminiše Srbe“, ponavljajući stav Vučića i Dodika, koji su se protivili priznavanju istorijskih istina.

Dva dana pre glasanja u UN, digitalni tekst je bio istaknut na Kuli Beograd: “Mi nismo genocidni narod. Sećamo se. Ponosna Srbija i [entitet u kojem dominiraju Srbi u Bosni Republika] Srpska”. Ova poruka se poklopila sa drugim kampanjama širenja sličnih poruka od Beograda do Srebrenice.

Za razliku od toga, u rezoluciji se kao počinioci ne navode „Srbi“ ili „Srbi“. Umjesto toga, fokusirala se na žrtve – Bošnjake – i pozvala države članice da okončaju nekažnjivost, promovišu pomirenje i povjerenje, te educiraju javnost o genocidu u Srebrenici.

U Bosni i Hercegovini, poricanje genocida i dalje je široko rasprostranjeno uprkos zabrani koju je uveo bivši visoki predstavnik Valentin Incko. U školskim udžbenicima bosanskih Srba preovladava istorijski revizionizam, a rasprave o genocidu u Srebrenici su zatamnjene. U nastavnom planu i programu bosanskih Srba, osuđene genocidne ubice kao što su Radovan Karadžić i general Ratko Mladić su prikazani kao spasioci, a ne kao počinioci. Zabrinjavajuće je to što Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske, zalaže za nove udžbenike istorije koji eksplicitno veličaju genocidne snage bosanskih Srba.

Obrazovanje o genocidu je od suštinskog značaja jer pomaže društvima da priznaju prošle nepravde i suprotstavlja se ponavljanju takvih zločina. Obrazovanje je važno sredstvo za pomirenje, posebno u državama i teritorijama odgovornim za ove zločine. Na primer, obrazovanje o holokaustu je centralni element nemačkog obrazovanja. Nemačka je pre dve decenije izgradila Memorijal holokausta u srcu Berlina u blizini Brandenburške kapije. Nemačka takođe finansira putovanja studenata i istraživača u bivše logore smrti kako bi istražili nacističke zločine. Daleko od toga da sugerišu da su svi Nemci genocidari, ovi obrazovni programi promovišu ideju da su zločini bili pogrešni i da ih ne treba ponavljati.

Na kraju, Srbi su tvrdili da će rezolucija UN izazvati podele među Bosancima i, po Vučićevim rečima, „otvoriti stare rane i izazvati potpunu političku devastaciju“. Međutim, govorenje istine ima mnogo veće šanse da promoviše pomirenje. Kontinuirane akcije Republike Srpske i Srbije na negiranju genocida razdvajaju bosanski narod i region Balkana, jer praktično ne postoji zvanični osećaj odgovornosti ili kajanja.

Iznenađujuće, veoma cenjeni autoritet za politiku, moć i politiku, POLITICO, dozvolio je Marku Đuriću, srpskom ministru spoljnih poslova i preteranom Vučićevom pristalici, da objavi članak u kome se šire srpske dezinformacije. Pored već pomenutih neistina, Đurić je nespretno citirao pokojnog nadbiskupa Dezmonda Tutua da nema prečice do izlečenja.

Međutim, Đurić previđa činjenicu da je nadbiskup Tutu, od milja poznat kao „Arh“, bio zagovornik kazivanja istine kao dela procesa lečenja. Osvrćući se na Južnoafričku komisiju za istinu i pomirenje (TRC), kojom je predsedavao i koja je okupila preko 21.000 žrtava i počinilaca da razgovaraju o zločinima aparthejda, Tutu je rekao: „Morali smo da priznamo da smo imali strašnu prošlost… Morali smo da pogledamo zver u oči kako nas prošlost više ne bi držala kao taoce“.

Promovisanje i veličanje genocida

Osim Vučićeve nedavne kampanje UN poricanja genocida, autoritarni lider ima dugu istoriju ne samo beljenja već i veličanja srpskih zločina i genocidnog naroda. Na primer, Vlada Srbije je 2007. preimenovala Bulevar AVNOJ-a u Novom Beogradu u Bulevar Zorana Đinđića, nakon što je žestoko reagovao ubijeni srpski premijer koji je podržavao evropske integracije, demokratiju i saradnju sa Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ). .

Usred promene imena, ljutiti Vučić je stigao na Bulevar AVNOJ-a i preko megafona viknuo da smo „došli [ovde] da lepimo plakate sa imenom Ratka Mladića da im pokažemo da se borimo za slobodu i da volimo i poštujemo Srpska država i srpski narod više od svega“. Zatim je na zid postavio poster sa nazivom „Bulevar Ratka Mladića“. Vučić je rekao i kamerama: „Ovo je naš način da pokažemo da ne mogu da nas uplaše i da je sloboda bila i ostala najvažnija za Srbiju, pa neka dođu i uhapse nas“.

Zanimljivo, Vučić je koristio kolektivno „mi“ kao da je mislio na ratne zločince koje je trebalo uhapsiti. Štaviše, čini se da njegova izjava o „slobodi” implicira da je genocidaire jednog čoveka oslobodilac drugog čoveka.

Iako nisu svi Srbi genocidni, Srbiju trenutno vodi poricatelj i veličalac genocida. Neki srpski analitičari bi čak tvrdili da je i sam Vučić genocidar, što delimično objašnjava njegove oštre primedbe na rezoluciju UN.

Istorijski kontekst bosanskog rata i Vučićeva uloga

Nakon raspada bivše Jugoslavije, 6. aprila 1992. izbio je rat u Bosni. Bosanski Srbi su formirali Vojsku Republike Srpske (VRS) pod vođstvom Radovana Karadžića i generala Ratka Mladića, koju su direktno podržavali tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević i Jugoslovenska narodna armija (JNA). VRS se prvenstveno borila protiv Armije Republike Bosne i Hercegovine (ARBiH) i Hrvatskog vijeća obrane (HVO).

U ovom turbulentnom vremenu, mladi Vučić je postao samozvani „ratni dobrovoljac“ u Sarajevu tokom neslavne opsade – najduže u modernoj istoriji. Međutim, Vučićev boravak na frontu pokazao se kratkim i on je odabrao drugu ulogu u sukobu. U zvaničnom izveštaju, on je prikazan kao „novinar“ televizijske stanice Kanal S, koji je svoje znanje engleskog koristio da izveštava o ratu za međunarodnu publiku.

Međutim, skeptici dovode u pitanje Vučićev novinarski kredibilitet i tvrde da je on glasnogovornik radikalnih Srba na Palama (jugoistočno od Sarajeva), uporištu bosanskih Srba koje se zalaže za otcepljenje od Bosne i Hercegovine. Ovu sumnju potvrđuje i politička karijera Vučića, koji je 1993. godine pristupio Srpskoj radikalnoj stranci (SRS). Vučić se posebno otvoreno hvalio da je intervjuisao Radovana Karadžića i igrao šah sa generalom Ratkom Mladićem, dvojicom najozloglašenijih ličnosti koje je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) osudio, između ostalog, za genocid tokom rata u Bosni. .

SRS, Vučićev politički dom tokom rata u Bosni, predstavljala je krajnje desničarsku ideologiju usredsređenu na koncept „Velike Srbije“ – ujedinjenje svih Srba na Balkanu. Za neke pristalice, ova vizija je opravdala zločine nad nesrbima 1990-ih. Vojislav Šešelj, bivši predsednik SRS i Vučićev politički mentor, zalagao se za srpsko jedinstvo i rat protiv „istorijskih neprijatelja Srbije“, odnosno hrvatskog, muslimanskog i albanskog stanovništva na teritoriji bivše Jugoslavije.

Do maja 1992. godine, za vreme Vučićevog boravka u Sarajevu, termin „etničko čišćenje“ postao je ozloglašen u međunarodnoj politici. U to vreme, istaknuti novinar Roj Gutman opisao je taj izraz kao srpski „eufemizam za kampanju okrutnosti i, u najboljem slučaju, brutalne deportacije“.

SRS je održavao bliske veze sa liderima bosanskih Srba u Republici Srpskoj, koji su tražili otcepljenje od Bosne i Hercegovine. U jeku bosanskog rata, 20. marta 1995. godine, Vučić, tada generalni sekretar SRS, javno je zagovarao koncept „Velike Srbije“. On je nagovestio da će, ako pobedi na izborima, njegova stranka nadmašiti podršku Miloševićevog režima Srbima širom Balkana i pomoći u stvaranju jedinstvene srpske države.

Ideja Velike Srbije podstakla je proces „drugosti“ koji je podelio grupe na „mi“ naspram „njih“ i prikazao „druge“ kao egzistencijalnu pretnju i inferiorne. Rezultat u Srebrenici između 11. jula i 31. jula 1995. bio je sistematsko pogubljenje preko 8.000 muškaraca i dječaka Bošnjaka nakon što su odvojeni od žena i djevojaka te grupe.

Nekoliko srpskih analitičara žalilo se da je mala razlika između Vučića i osuđenih ratnih zločinaca kada je reč o njihovoj ulozi u ratu u BiH. Dana 20. jula 1995. godine, bukvalno u jeku genocida u Srebrenici, Vučić, tada narodni poslanik, održao je neslavan govor u Skupštini Srbije u kojem je uputio jezivo upozorenje svakom ko se usudi da zaustavi zločine koji su u toku: „Ako vi bombardujte, ako ubijete jednog Srbina, mi ćemo pobiti stotinu muslimana da vidimo da li se neko iz međunarodne zajednice usuđuje da napadne srpske položaje…“

Ovaj istorijski kontekst podupire kontroverzu oko Vučićevog žestokog protivljenja rezoluciji UN i njegovih potonjih postupaka i izjava o genocidu u Srebrenici.

Dešifrovanje političkih kameleonskih izgovora

Vučić, spretni politički kameleon, više puta je pokušavao da umanji svoje zapaljive izjave o Velikoj Srbiji i pretnje koje je upućivao tokom genocida u Srebrenici. Uprkos video snimcima njegovih izjava, Vučić je negirao takve izjave medijima. On je takođe branio svoju retoriku tvrdeći da su njegove reči „izvučene iz konteksta“. Takođe je naglasio da nije direktno učestvovao u ubistvima.

Međutim, Vučićevi pokušaji da se distancira od odgovornosti zanemaruju dva ključna pravna aspekta. Prvo, Konvencija o genocidu definiše „direktno i javno podsticanje na izvršenje genocida“ kao čin genocida sam po sebi. To znači da čak i da Vučić nije fizički ubio, njegovo delovanje u promovisanju mržnje i nasilja nad Bošnjacima može se posmatrati kao doprinos genocidu.

Konkretno, pojedinci kao što su Ferdinand Nahimana, Jean-Bosco Baraiagviza i Hassan Ngeze osuđeni su od strane Međunarodnog krivičnog suda za Ruandu zbog podsticanja na genocid kroz govor mržnje u medijima. Njihovi slučajevi pokazuju da je podsticanje na činjenje genocida teško krivično delo po međunarodnom pravu, bez obzira na to da li počinilac lično čini dela nasilja.

Drugo, Vučićeva izjava u Skupštini Srbije 1995. ne može se posmatrati izolovano od njenih implikacija. S obzirom na tajming ovog govora – 20. jula – pametan tužilac bi Vučićeve postupke i retoriku mogao da poveže sa događajima kao što je genocid u Srebrenici, pozivajući se na Konvenciju o genocidu, koja obavezuje države da „spreče i kazne“ genocid.

Međutim, Vučićeva pretnja međunarodnoj zajednici tokom diskusija o mogućoj vojnoj intervenciji usred genocida u Srebrenici je verovatno bila zamišljena kao sredstvo odvraćanja, uz pretnju daljim nasiljem nad Bošnjacima. Štaviše, ova proračunata retorika se mora shvatiti u kontekstu tadašnjih akcija Vojske Republike Srpske, uključujući uzimanje talaca osoblja UN, koje je pacificiralo veći dio rata i kočilo NATO intervenciju. Ovaj kontekst podvlači da su Vučićeve reči i postupci bili deo šire strategije za održavanje genocida.

U njegovoj posleratnoj političkoj karijeri, Vučićev poricanje i istorijski revizionizam dodatno su učvrstili ove štetne narative, doprinoseći tekućim regionalnim tenzijama i ometajući napore za pomirenje. Njegovo poricanje uprkos jasnim dokazima odražava namernu strategiju izbegavanja odgovornosti i održavanja nacionalističke podrške, i naglašava stalni uticaj njegove ratne retorike i akcija na balkanski politički pejzaž.

Palikuća na slobodi na Balkanu

Aleksandar Vučić je izbegao odgovornost za svoju ulogu u raspirivanju mržnje tokom rata u Bosni, sukoba koji je odneo preko 100.000 života i raseljavao 2,2 miliona ljudi, uglavnom Bošnjaka. Ali ovo je samo jedno poglavlje u Vučićevoj zabrinjavajućoj priči. Takođe je izbegao posledice svoje službe kao ministra propagande Slobodana Miloševića tokom rata na Kosovu, sukoba koji je rezultirao sa preko 13.000 mrtvih i raseljavanjem preko 1,2 miliona kosovskih Albanaca. Zamislite na trenutak da je Jozef Gebels postao kancelar posle Drugog svetskog rata pod liberalnom fasadom. Bez vojnih intervencija NATO-a, prvo u Bosni i Hercegovini, a kasnije na Kosovu, genocid u još većim razmerama bi se dogodio na oba mesta.

Danas potraga za odgovornošću teško opterećuje Vučićeva pleća kao predsednika Srbije, zemlje koja je bila u centru turbulentnih balkanskih sukoba 1990-ih. Njegova ratna stranka SRS mobilisala je podršku ideji „Velike Srbije“, dok su pripadnici srpskih paravojnih grupa, posebno Škorpiona, koji su bili podređeni MUP-u Srbije, direktno doprineli velikim zločinima u Bosni i Hercegovini, uključujući i Srebrenički genocid.

Vučićeva posvećenost istini i odgovornosti tako predstavlja važan presedan. Njegovi postupci i izjave utiču na javni diskurs i nacionalnu politiku, koji ili doprinose izlečenju i pomirenju širom Balkana ili održavaju podele i neprijateljstvo. Učenje istine o zločinima iz prošlosti nije stoga samo moralni imperativ, već i praktičan korak ka obezbeđivanju stabilnije i mirnije budućnosti na Balkanu.

Srpski vladar predstavlja sliku reformisanog, progresivnog lidera koji je u ranijim godinama bio samo zaveden. Ali, kako pokazuje njegova kampanja protiv rezolucije UN o genocidu u Srebrenici, Vučić nema nameru da govori istinu i pomirenje. Vučićeva propaganda u vezi sa Srebrenicom, prvim primerom genocida na Balkanu, ozbiljno ugrožava izglede za priznanje, kajanje ili odgovornost za zločine počinjene u manjim razmerama širom Balkana od Sarajeva do Suve Reke 1990-ih.

Ipak, Vučić se pred SAD i EU predstavlja kao stabilizujuća demokratska sila, a zapadni političari su u velikoj meri prihvatili njegov portret, usklađujući svoju spoljnu politiku sa Beogradom i podržavajući moćnog čoveka. U stvarnosti, međutim, on je bio i jeste sve samo ne vatrogasac, ali palikuća na slobodi.

Na unutrašnjem planu, Vučić je Srbiju postepeno pretvarao u autokratiju. Iako Vučić tvrdi da Srbija želi u EU, on sve više produbljuje saradnju sa totalitarnim režimima, uključujući Kinu i Rusiju. Pod njegovom vlašću, građanske slobode i politička prava su narušeni, dok se prostor za nezavisne medije smanjio. Ove mere će otežati, ako ne i onemogućiti pristupanje Srbije EU. Kao i kod drugih autokrata, kada mu popularnost opadne, Vučić će verovatno pribegavati još podmićivanja i nasilja kako bi održao privid demokratije i poretka.

Mimo Srbije, Vučić nastavlja da podstiče tenzije širom Balkana. Samo prošle godine, u njegovim akcijama povređeno je više od 93 mirovnjaka iz Kosovskih snaga (KFOR) predvođenih NATO-om, što ilustruje njegov remetilački uticaj. Štaviše, postoje čvrsti dokazi da je Vučićev režim podržavao teroristički napad na Banji na Kosovu, opasan incident koji je pretio da eskalira u širi regionalni sukob. Počinioci takođe nisu odgovarali za svoja dela. Umesto toga, banjski teroristi su se veličali u Beogradu.

Što se tiče Bosne i Hercegovine, Vučić ostaje vatreni pristalica secesionista, iako javno izjavljuje da poštuje teritorijalni integritet zemlje. Često sarađuje sa Miloradom Dodikom, najistaknutijim zagovornikom secesije Republike Srpske od Bosne i Hercegovine.

Osim Dodika, Vučić nastavlja da podržava i druge aktere koji se zalažu za „Veliku Srbiju“, sada pod maskom „Srpskog sveta“. Njegov bivši šef špijuna i sadašnji potpredsednik vlade Aleksandar Vulin aktivno promoviše ovu ideju i čak je odlikovan Ordenom prijateljstva Kremlja za unapređenje bliskih obaveštajnih veza između Srbije i Rusije.

Budimo realni

Dok se zapadne vlade suočavaju sa uznemirujućom realnošću Vučićeve nekontrolisane moći i njegovih destabilizujućih akcija, imperativ je da odustanu od politike smirivanja. Dok su napori SAD prvenstveno usmjereni na sankcionisanje Dodika zbog promovisanja nestabilnosti u Bosni i Hercegovini, Vučić je taj koji predstavlja ozbiljniju prijetnju regionalnoj stabilnosti, o čemu svjedoči i njegova energična kampanja protiv rezolucije o genocidu u Srebrenici.

Nedoslednost spoljne politike Zapada je očigledna. Dok Dodiku zbog zabrane visokog predstavnika prijeti zatvorska kazna od šest mjeseci do pet godina za poricanje genocida u Bosni i Hercegovini, praktično nema posljedica po Vučića zbog vođenja glavne kampanje protiv rezolucije UN o Srebrenici. Ovaj očiti dvostruki standard šalje uznemirujuću poruku: poricanje genocida u Bosni i Hercegovini se kažnjava da bi se spriječila nestabilnost, ali Srbija se ne suočava sa značajnijim posljedicama za promovisanje sličnog poricanja.

Dok Ambasada SAD u Sarajevu više puta osuđuje Dodika zbog prijetnji Dejtonskom mirovnom sporazumu (DPA), ćutanje američke ambasade u Beogradu o Vučićevim paralelnim akcijama je nepogrešivo. Ova nedoslednost odražava oblik spoljnopolitičke šizofrenije.

Vrijeme je za provjeru realnosti: Nema smisla da SAD sankcionišu Dodika zbog „ometanja ili prijetnje implementacije [DPA]“ dok Vučića tretiraju kao partnera. Uprkos propagiranju negiranja genocida, eroziji demokratije kod kuće, podršci Republici Srpskoj i Srpskom svetu i promociji nestabilnosti u regionu, Vučić nastavlja da uživa u angažmanu koji je eklatantno u suprotnosti sa zapadnim vrednostima i interesima na Balkanu. Ovaj nedosledan pristup ne samo da podriva napore za postizanje trajnog mira i stabilnosti, već i produžava patnju pogođenog stanovništva.

Još gore, EU nije uvela nikakve sankcije ni Dodiku ni Vučiću. Oklevanje EU da preduzme akciju protiv ovih lidera dodatno komplikuje situaciju, jer ostavlja prazninu u jedinstvenom transatlantskom frontu neophodnom za efikasno rešavanje problema poricanja genocida i regionalne nestabilnosti.

Zapadne vlade moraju priznati da dugoročna stabilnost na Balkanu zavisi od istinske posvećenosti istini i pravdi. I SAD i EU treba da zauzmu čvrst stav i da uslovljavaju svoju podršku posvećenošću Srbije da prizna i odgovori na svoju ulogu u prošlim zločinima.

Dr. Leon Hartvel je gostujući saradnik u Evropskoj mreži lidera (ELN) u Londonu, viši saradnik na LSE IDEAS, Londonskoj školi ekonomije (LSE) i nerezidentni viši saradnik u Centru za analizu evropske politike (CEPA) u Vašingtonu D.C. @LeonHartvell