MIŠLJENJE: Vreme je da se okončaju razorne rusko-srpske mahinacije na Balkanu

Piše: Dr. Ivana Stradner

Dok su sve oči uprte u Ukrajinu, Srbija, uz podršku Rusije, pravi haos na Balkanu. Guranjem regiona na ivicu kolapsa i raspirivanjem etničkih sukoba, Kremlj se nada da će potkopati NATO i ponovo uspostaviti Rusiju kao regionalnog posrednika moći.

Sve veći sukob između Kosova i Srbije preti da postane još jedna kriza u Evropi. Trideset pripadnika mirovnih snaga NATO-a povređeno je u sukobima koje su podstaknuli etnički Srbi na severu Kosova u maju, a eskalacija se od tada nastavlja.

Srbija i Rusija imaju sklonost istorijskim datumima i mitovima, a ove srede biće još jedna prilika kojoj Moskvi i Beogradu teško odole da doliju ulje na vatru regiona. 28. juna obeležava se uspomena na Kosovsku bitku 1389. godine, događaj duboko ukorenjen u srpskoj istoriji.

Rusko ministarstvo spoljnih poslova saopštilo je da se kosovsko-srpska kriza „kreće ka oružanom sukobu“. Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov izjavio je da se „sprema velika eksplozija u centru Evrope“. Iako je teško predvideti da li će situacija na Kosovu eskalirati u oružani sukob, Rusija i Srbija će verovatno sprovesti informativne operacije za eskalaciju etničkih tenzija u regionu 28. juna.

Krajnje je vreme da Zapad prozre srpsku i rusku igru i iskoristi informacioni prostor u sredu da ih stavi u defanzivu.

Sukob ima potencijal za eskalaciju. Prošle nedelje je američki predsednik Bajden rekao da situacija predstavlja „neobičnu i izuzetnu pretnju po nacionalnu bezbednost i spoljnu politiku Sjedinjenih Država“. Generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg naglasio je da je NATO pojačao svoje prisustvo i da će nastaviti da preduzima sve neophodne mere kako bi obezbedio bezbedno okruženje i slobodu kretanja za sve zajednice na Kosovu.

Da bi smirio situaciju, visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost Žozep Borel je prošlog četvrtka, 22. juna, organizovao sastanak lidera dve zemlje, ali je na Tviteru naveo da sastanak nije doneo veliki napredak i da je situacija na severu Kosova i dalje “veoma alarmantna”.

Suština stvari je u tome kakve bi koristi imale Rusija i Srbija od eskalacije na Kosovu. Za prve, Putinovi napori da destabilizuje Balkan deo su njegove šire regionalne strategije da uspostavi Rusiju kao globalnog posrednika moći, istovremeno slabeći kredibilitet NATO-a i odvraćajući pažnju Zapada od tekućeg rata u Ukrajini.

S druge strane, Vučić se nada da će iz ruskog mešanja izvući neposredne strateške interese, predstavljajući se kao izvor stabilnosti usred regionalnog haosa i dozvoljavajući eskalaciju i deeskalaciju sukoba sa Kosovom kao zapadnu polugu. Ova strategija ima za cilj da zadrži vlast potkopavanjem prozapadne opozicije u Srbiji i promovisanjem krajnje desnih nacionalista, dok Zapadu deluje umereno. Kosovska kriza takođe pomaže da se skrene pažnja sa sopstvenih unutrašnjih političkih problema.

Nijedan drugi praznik za Srbiju nije važniji od 28. juna, dana kada se 1389. godine odigrala Kosovska bitka između srpske vojske i Osmanskog carstva na Kosovu Polju. Od ovog događaja prošlo je više od šest vekova, ali ovaj praznik pod nazivom Vidovdan ima veliki kulturno-istorijski značaj u srpskoj istoriji i smatra se simbolom požrtvovanja i hrabrosti.

Ako treba da idemo kroz istoriju, setimo se da je 28. juna 1989. tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević održao govor na Gazimestanu, spomen-obeležju palim srpskim vojnicima. To se dogodilo pre intenzivnih etničkih tenzija koje su dovele do raspada Jugoslavije 1990-ih.

Narativ o Kosovu bio je ključan za Miloševićev politički opstanak, jer je oko ovog mita oblikovao svoju nacionalističku agendu. Milošević je primetio: „Šest vekova kasnije, suočavamo se sa novim bitkama koje će zahtevati istu odlučnost, hrabrost i žrtvu kao nekada vođene na Kosovu, ali sada u našoj borbi za društveni prosperitet i civilizaciju 21. veka. Ova borba zahteva drugačiju vrstu hrabrosti. i herojstvo neophodno za svako značajno i veliko dostignuće.

Vučić je prošle nedelje govorio o Vidovdanu i upozorio na teška vremena za Srbe, ističući da su “stvari pri kraju”.

Kao odgovor, Zapad mora da primeni ofanzivne informativne operacije koristeći društvene medije i lokalne medijske platforme kako bi došao do krajnje desnih srpskih nacionalista koji smatraju da je Kosovo srce svoje domovine.

Umesto da pokušavaju da prodaju krajnje desničarskim Srbima priče o zapadnim demokratijama i da ih ubede da prihvate nezavisnost Kosova, ove operacije bi trebalo da iskoriste srpski nacionalizam kako bi naglasile dvoličnost Moskve i prikažu Rusiju kao imperijalnu silu koja strateški eksploatiše Kosovo za svoje geopolitičke interese. Dok Rusija obećava podršku Srbiji, zapadne informativne operacije treba da prikažu Moskvu kao nepouzdanog partnera podsećajući Srbe na neuspeh Rusije da pomogne svom savezniku Jermeniji, članici ODKB, tokom prošlogodišnjih sukoba u Nagornom Karabahu.

Rusija je obećala podršku Srbiji, ali krajnje desničarski Srbi možda ne veruju da su ruske vojne sposobnosti sada ograničene. Umesto toga, efikasne informativne operacije treba da podsete Srbe da se Rusija ranije pridružila mirovnoj misiji na Kosovu koju je predvodio NATO, ali da ju je napustila 2003. godine. Zapad bi ovu epizodu trebalo da iskoristi kao studiju slučaja ruske vlade koja svoju slovensku braću baca pod autobus, naglašavajući srpskim nacionalistima: „Gde je to Rusija 1999. štitila svoju slovensku braću od NATO-a?“.

Zašto stati tamo? Umesto da se igra ruske priče o „kosovskom ratu“, Zapad treba da kreira novu priču za 28. jun. Tog dana Josip Broz Tito, lider Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), napustio je Staljina, iako se Jugoslavija smatrala najpouzdanijim saveznikom Sovjetskog Saveza do 1948. godine.

U aprilu 1945. Tito je izradio sovjetsko-jugoslovenski Ugovor o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći kojim je Jugoslavija postala saveznik Sovjetskog Saveza. Posle brojnih ideoloških i strateških nesuglasica, Staljin je jugoslovensko rukovodstvo prikazao kao „antisovjetsko“ i „antimarksističko-lenjinističko“. Kao odgovor, Tito je pokrenuo čistke protiv Staljinovih lojalista u Jugoslaviji, što je dovelo do geopolitičke preorijentacije Jugoslavije unutar Istočne Evrope. Konačna potvrda razlaza između Tita i Staljina došla je 28. juna 1948. godine, kada je sovjetski Kominform objavio rezoluciju kojom se KPJ optužuje za antisovjetsku politiku i odstupanje od marksističko-lenjinističke linije.

Koristeći afinitet Srbije prema smelim liderima, Zapad mora da prikaže Vučića manje žilavog od Tita koristeći humor i uveličavajući Titov odgovor Staljinu nakon što je ovaj 22 puta pokušao da ubije Tita: „Prestanite da šaljete ljude da me ubiju. Već smo uhvatio njih petoricu, jednog sa bombom, a drugog sa pištoljem… Ako ne prestanete da šaljete ubice, poslaću jednog u Moskvu i neću morati da šaljem drugog“.

Slično tome, srpski predsednik pokušava da oponaša Tita u graničenju između Istoka i Zapada, što je osobina koju Vašington treba da stavi na probu. S obzirom na sveobuhvatnu Vučićevu vlast nad medijskim pejzažom Srbije, Zapad bi trebalo da iskoristi tako konsolidovani autoritet da bi se suprotstavio ruskom uticaju na Balkanu.

Moskva je informativnim kampanjama posejala haos na Kosovu kako bi pokazala da NATO i Zapad nisu ništa drugo do tigrovi od papira. Krajnje je vreme da Zapad pokaže da rusko „slovensko bratstvo“ nije ništa drugo do mit na Balkanu.

Dr. Ivana Stradner se fokusira na rusku informacionu bezbednost i ruski uticaj u međunarodnim organizacijama. Ona je savetnik Fondacije za odbranu demokratija i gostujuća istraživačka saradnica Džin Kirkpatrik na Američkom preduzetničkom institutu u Vašingtonu, gde se njen rad fokusira na ruske bezbednosne strategije i vojne doktrine u vezi sa informacionim operacijama. Radila je kao gostujući naučnik na Univerzitetu Harvard i kao predavač na nekoliko univerziteta, uključujući Univerzitet Kalifornije, Berkli, Pravni fakultet.