Koliko su evropske mirovne snage realne za Ukrajinu?

Diplomatski napori da se okonča rat u Ukrajini poslednjih dana su dobili novi zamah, što je navelo evropske zemlje da sa novom hitnošću razgovaraju o slanju mirovnih snaga.

Kada je francuski predsednik Emanuel Makron pre godinu dana prvi put izneo ideju o evropskim snagama koje bi obezbedile posleratnu bezbednost u Ukrajini, to je naišlo na malo entuzijazma i većina stručnjaka je nije shvatila ozbiljno.

To se sada promenilo.

Komentari specijalnog izaslanika SAD za Ukrajinu i Rusiju Kita Keloga da Evropa neće biti za stolom u pregovorima o budućnosti Ukrajine dali su podsticaj liderima kontinenta da postanu važni.

Tenzije su dodatno pojačane tokom razgovora između Sjedinjenih Država i Rusije o Ukrajini u Saudijskoj Arabiji 18. februara.

Holandski premijer Dik Šuf je to sažeo kada je rekao da Evropljani moraju da se dogovore o tome šta mogu da doprinesu, „i tako ćemo na kraju dobiti mesto za stolom“.

Ali to nije jedini razlog za ovu ideju.

„Ovo će biti težak zadatak za Evropljane, ali je neizbežan ako se želi obuzdati ruska pretnja NATO-u u Ukrajini“, rekao je Džejmi Ši, koji je obavljao različite visoke funkcije u NATO-u pre nego što je otišao u penziju 2018.

Shea je rekao da bi moglo biti potrebno oko 50.000 evropskih vojnika, što bi značilo ukupnu strukturu snaga od 150.000 sa “besprekornim rotacijama”.

Pregovori u Parizu 17. februara nisu doneli jasan iskorak po ovom pitanju, ali je diskusija sada ozbiljno počela. Britanski premijer Kir Starmer uložio je politički kapital u projekat uoči sastanka sa američkim predsednikom Donaldom Trampom sledeće nedelje.

Međutim, Starmer je takođe ukazao da će misija zahtevati učešće Vašingtona i govorio je o američkoj „podršci“, na primer putem vazdušnih snaga. Shea, koji je postao istaknut kao portparol NATO-a tokom balkanskih ratova 1990-ih, rekao je da je to potencijalni problem.

„Evropljani će pamtiti fijasko u Bosni početkom 1990-ih, kada su Evropljani bili na terenu i stalno kritikovani od Amerikanaca koji su bezbedno bili u vazduhu“, rekao je on.

Starmerovi komentari o spremnosti da se pošalju vojnici dospeli su na naslovne strane, ali su i privukli ozbiljne glasove koji su istakli da su vojne mogućnosti Britanije ograničene. Prvo i najvažnije, Ričard Denat, bivši šef britanske vojske, rekao je da je vojska „toliko dotrajala“ da nije mogla da vodi misiju.

Od 2001. godine, britanska vojska se uglavnom fokusirala na borbu protiv terorizma i protivpobunjenika. U protekloj deceniji su napravljeni rezovi, a u parlamentarnom izveštaju iz septembra navodi se da Britanija nije bila „neadekvatno pripremljena“ da se suoči sa ruskom pretnjom.

U julu je sam Starmer rekao da su britanske oružane snage „izdubljene“.

Drugi vojni teškaš u Evropi je Francuska.

Francuska vojska je brojčano jača od britanske, ali je takođe bila pod velikim opterećenjem zbog višegodišnjih borbenih operacija u Africi. Francuski stručnjaci sumnjaju da je francuska vojska spremna za sukob većeg intenziteta poput onog u Ukrajini.

„Ostalo nam je samo šest raketnih bacača dugog dometa, nemamo pravih sredstava za borbu protiv bespilotnih letelica“, rekao je Leo Peria Penje iz Francuskog instituta za međunarodne odnose u novembru.

Švedska i Holandija su nagovestile da bi mogle biti spremne da obezbede trupe pod određenim uslovima. Međutim, Poljska, koja ima veliku vojsku, to je odbila.

Njemački kancelar Olaf Šolc, koji je rano napustio pregovore u Parizu, rekao je da je “ljut” zbog onoga što smatra “preuranjenim” razgovorima.

Istraživanja javnog mnjenja u Nemačkoj pokazuju da će Šolc izgubiti savezne izbore 23. februara. Međutim, on će ostati na funkciji još nekoliko meseci dok se vode pregovori o formiranju nove koalicione vlade. Naravno, posle izbora bi možda bio skloniji da podrži ideju o slanju nemačkih trupa u Ukrajinu.

Član opozicionih nemačkih hrišćanskih demokrata Jirgen Hardt rekao je za RSE da može da zamisli raspoređivanje pod zastavom UN. Hardtova stranka će verovatno voditi sledeću nemačku vladu.

„Ne isključujem vojnu ulogu Nemačke ako postoji mirovni sporazum zasnovan na rezoluciji Ujedinjenih nacija u kojoj se zahteva od međunarodnih snaga da nadgledaju ili doprinose miru“, rekao je on.

Ovo postavlja pitanje koliko je takva operacija realna.

Niku Popesku iz Evropskog saveta za spoljne odnose vidi još jednu poteškoću.

„Problem sa tradicionalnim mirovnim misijama je taj što su one vezane za rezolucije UN, što znači da Rusija može da stavi veto ili da prekine misiju u bilo kom trenutku“, rekao je za RSE prošlog meseca Popesku, koji je bio ministar spoljnih poslova Moldavije od 2021. do prošle godine.

Rusija je stalna članica Saveta bezbednosti UN sa pravom veta.

U to vreme, Popesku je rekao da većina razgovora nije bila usmerena na očuvanje mira, već na snage za odvraćanje. Džejmi Ši se slaže – i postavlja još dva pitanja.

„Da li raspoređujemo NATO snage koje trenutno brane granice NATO-a u centralnoj i istočnoj Evropi? Poljska je protiv toga. I da li se više fokusiramo na izgradnju ukrajinske vojske kao glavne sile odvraćanja i da trošimo svoj novac na to, umesto da ga koristimo za evropske snage za reosiguranje, kao što se zalaže Danska?”

Politički razlozi takođe i dalje igraju važnu ulogu. Ankete u zapadnoj Evropi konstantno pokazuju nisku podršku slanju trupa u Ukrajinu.

Rizici povezani sa slanjem takvog kontingenta, čak i da to nije borbena misija, bili bi ogromni. Trebalo bi uspostaviti pravila angažovanja koja regulišu kako se reaguje u slučaju vatre ruskih snaga, a politički uticaj gubitaka mogao bi biti ogroman.

„Biće teško prodati“, rekao je Niklas Granholm iz Švedske agencije za odbrambena istraživanja.

„Ako idete od zapada ka istoku, imate ono što sam ja nekada nazivao osovinom straha. Istočni Evropljani to veoma jasno osećaju. Što dalje idete na zapad, ovo je manje očigledno./Rferl/