Kako se predsednik Vučić igra sa EU

Suočen sa stalnim političkim protestima kod kuće, predsednik Srbije hoda po geopolitičkom konopcu: udvara se Pekingu i Moskvi, dok se istovremeno protivi Briselu.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić jaše na talasu multipolarnosti tako što unapređuje pregovore o pristupanju EU, dok istovremeno stvara bliže veze sa SAD, Rusijom i Kinom.

Srbija je jedna od deset zemalja koje pregovaraju o članstvu u EU od 2014. godine. Za Vučića, članstvo obećava finansijske resurse, pristup tržištu i legitimitet – ali takođe zahteva reforme i rešenje kosovskog pitanja.

Javno, Vučić je usvojio proevropski stav, prikazujući pristupanje EU kao nacionalni cilj. U praksi, on produbljuje odnose sa rivalskim globalnim silama: Kina gradi autoputeve za Srbiju, a Rusija snabdeva energijom. Brisel nastavlja da nudi legitimitet, uprkos sporom tempu reformi. Ovo balansiranje je omogućilo Vučiću da se pozicionira i kao reformator i kao regionalni posrednik u poziciji sile.

Vučićeva sposobnost da hoda po konopcu između Zapada, Rusije i Kine delimično je rezultat zamora od proširenja u Briselu, što smanjuje njegov uticaj. U međuvremenu, Srbija nastavlja da suzbija slobodu medija i demokratska prava. To je Vučiću dalo prostora da se angažuje sa rivalskim silama, dok istovremeno samo naizgled zalaže za integraciju u EU.

„On pokušava da se provuče i stekne neke taktičke, kratkoročne prednosti“, rekao je parlamentu Filip Ejdus, profesor studija bezbednosti na Univerzitetu u Beogradu. „Ideja koja stoji iza ovoga je da u sve više multipolarnom svetu ima više smisla osigurati svoje opklade nego se savezati sa jednom od velikih sila.“

Tokom posete Srbiji 22. maja, šefica spoljne politike EU Kaja Kalas rekla je Vučiću da „nema prečica do pristupanja“, dodajući da su „sledeći koraci sloboda medija, borba protiv korupcije i izborna reforma“. Ranije ovog meseca, predsednik Evropskog saveta Antonio Kosta nazvao je pristupanje Srbije „procesom izgradnje poverenja“ i pozvao na brze reforme kako bi se otvorilo sledeće poglavlje pregovora.

Uprkos ovom diplomatskom ohrabrenju, put Srbije ka članstvu je uglavnom zastao. Od početka pregovora 2012. godine, Srbija je formalno otvorila 22 od 35 oblasti reformi, poznatih kao „poglavlja“, ali je zatvorila samo dva. Sa demokratskim reformama koje su naizgled zastale, Vučić i dalje se opire potpunom usklađivanju sa spoljnom politikom EU, posebno u pogledu Ukrajine.

Vučićeva strategija mu je donela nekoliko poena naklonosti kod desničara i nacionalista. Ali protesti koje predvode studenti i dalje potresaju zemlju. Oni protestuju protiv korupcije u vladi nakon što se prošlog novembra srušila nadstrešnica železničke stanice u Novom Sadu, usmrtivši 16 ljudi.

Dok se globalne sile bore za uticaj na Zapadnom Balkanu, Srbija je postala test uticaja EU u svom susedstvu. Ali bez posledica za demokratsko nazadovanje, autokrate su ohrabrene, a granice geopolitičkog uticaja Brisela postaju jasne.

Smanjenje uticaja EU u Beogradu

Dok Srbija balansira između različitih geopolitičkih sila, vodeći političari EU i dalje je legitimišu, a oni koji su Vučića pozdravili kao saveznika, ukazali na „demokratsku sudbinu“ Srbije i izjavili da EU u celini ne može postojati bez Srbije.

Na papiru, Srbija je danas bliža članstvu u EU nego što je bila u prošlosti. Međutim, u stvarnosti se zemlja udaljila od standarda i pravila EU. Blok se takođe suočava sa brojnim egzistencijalnim izazovima, uključujući povratak Donalda Trampa u Belu kuću, tekući rat Rusije u Ukrajini – prvobitno katalizator za agendu proširenja – i nazadovanje u vladavini prava među postojećim članicama.

„EU je u sopstvenoj krizi… i stoga nije u stanju da se jasno izjasni o mnogim različitim pitanjima i politikama“, rekao je parlamentu Marko Kmezić, istraživač u Centru za studije jugoistočne Evrope na Univerzitetu u Gracu.

Što se tiče Ukrajine, Beograd je izvezao municiju u Kijev preko trećih strana, ali Vučić nije osudio rusku invaziju – čak je otišao toliko daleko da je početkom maja proslavio Dan pobede u Moskvi zajedno sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom.

„Mislim da je ovo test za EU“, rekao je parlamentu Radomir Lazović, kopredsednik Zelenog levog fronta (ZLF) u Narodnoj skupštini Republike Srbije. „Ako može da uradi ove stvari, a da i dalje bude njen zagovornik evropskih integracija, kako je rekla Ursula fon der Lajen, onda mislim da to mnogo govori o licemerju Unije.“

Iako je Vučić sklopio poslove koji su bili korisni za EU – kao što je isporuka oružja Ukrajini, potpisivanje sporazuma o litijumu sa Nemačkom i kupovina vojnih aviona od Francuske – to nije ublažilo njegove snažne tendencije niti njegovu privrženost Kremlju.

„On zaista čini sve srećnim i zadovoljnim, i to mu daje izvestan uticaj na politiku. EU ne vidi alternativu njegovoj vladavini u Srbiji“, rekao je Kmezić.

Vučićevi diplomatski manevri pomažu u održavanju njegove moći dok unapređuje ključne ekonomske prioritete EU, posebno one koji se odnose na bogate prirodne resurse Srbije, kao što je ogromno nalazište litijuma u Jadru.

„Čak se i proevropljani osećaju napušteno od strane EU“, rekao je Ejdus. Bivši nemački kancelar Olaf Šolc i drugi vodeći političari EU „dali su prioritet svojim strateškim ciljevima u vezi sa retkim zemljama i litijumom, kao i automobilskoj industriji i konkurenciji sa Kinezima u električnim vozilima, u odnosu na ‘manje probleme’ sa srpskom demokratijom“, dodao je.

Igra Istoka protiv Zapada

Vučić je dugo bio pro-EU na papiru. Kada je Srbija dobila status kandidata za EU 2012. godine, napravila je nekoliko ustupaka. Složila se da prizna nezavisnost Kosova nakon srpsko-kosovskog rata i da se približi standardima EU u pogledu vladavine prava, poslovanja i ljudskih prava – ali je postignut mali napredak u vezi sa bilo kojom od ovih obaveza.

Vučić je od tada produbio odnose sa Pekingom. Kina je uložila više od 10 milijardi američkih dolara u Srbiju u okviru svoje inicijative „Pojas i put“, a većina tog novca je uložena u infrastrukturu kao što su mostovi, zgrade i transport.

Kina je učvrstila svoj ugled u Beogradu tokom pandemije COVID-19 slanjem stručnjaka i lične zaštitne opreme (LZO) u Srbiju kako bi pomogli u borbi protiv pandemije. U to vreme, Vučić je rekao da „nema evropske solidarnosti“ i da „Srbija sada okreće pogled ka Kini“.

„COVID je, verujem, bio prekretnica u kojoj su se Kinezi zaista pojavili kao jedan od glavnih igrača u regionu“, rekao je Ejdus.

Još jedan važan igrač je Rusija, čije energetske veze sa regionom prethode Vučiću. 2008. godine, Srbija je prodala 51% udela u svojoj naftnoj i gasnoj kompaniji NIS ruskom Gaspromu za 400 miliona evra i 550 miliona evra obećanih investicija; Gasprom je kasnije povećao svoj udeo na 56,5%.

Međutim, uloga Rusije u Srbiji daleko prevazilazi ekonomska ulaganja. Ona ostaje ključni politički i obaveštajni saveznik, štiteći Beograd od međunarodnog pritiska po pitanju Kosova. Dve strane su zaglavljene u zamrznutom sukobu otkako je Kosovo, bivša srpska pokrajina, jednostrano proglasilo nezavisnost 2008. godine nakon brutalnog rata krajem 1990-ih. Srbija odbija da prizna državnost Kosova i u velikoj meri se oslanja na rusko pravo veta u Savetu bezbednosti UN kako bi blokirala međunarodno priznanje Kosova.

Ovo je podstaklo Srbiju da izbegne potpuno usklađivanje sa Zapadom po ključnim geopolitičkim pitanjima. Podrška dolazi po maloj ceni za Rusiju, a zauzvrat joj obezbeđuje povoljan energetski sporazum. „Zato je Srbiji bilo veoma teško da se uskladi sa spoljnom i bezbednosnom politikom EU o sankcijama, plašeći se da bi Rusija mogla da stavi veto na pitanje Kosova“, rekao je Ejdus.

Istovremeno, Vučić se takođe udvarao Sjedinjenim Državama. Donedavno, Beograd je, pod vođstvom Trampovog zeta Džareda Kušnera, nastavljao sa planovima za izgradnju luksuznog hotela vrednog 500 miliona dolara na oštećenim ostacima bivšeg jugoslovenskog Ministarstva odbrane, koje su bombardovali NATO avioni 1999. godine.

Uspon protestnog pokreta u Srbiji

Na domaćem planu, Vučić se suočava sa rastućim nezadovoljstvom zbog ekoloških problema, kronizma i disfunkcije vlade. Od urušavanja železničke stanice u Novom Sadu, demonstranti su osudili endemsko reketiranje i zahtevali veću transparentnost od vlade.

Stanica je nedavno renovirana kao deo projekta rekonstrukcije koji su predvodili Kinezi, a koji je započet 2021. godine i, prema lokalnim vlastima, ispunio je „evropske standarde“ do jula 2024. Ključna projektna dokumenta su poverljiva.

Nakon što je bivši premijer Miloš Vučević podneo ostavku usred protesta u januaru, novi kabinet je potvrđen u aprilu pod političkim novajlijom Đurom Macutom, Vučićevim saveznikom. Većina ministara – 22 od 30 – ostala je na funkciji, a uloga premijera je uglavnom ceremonijalna.

Za mnoge mlade demonstrante, rekonstrukcija je bila samo kozmetička i nije uspela da reši sistemske frustracije.

„Ne radimo protiv Vučića. To nije naš cilj. Nije nas briga za njega“, rekla je parlamentu Aleksandra (23), studentkinja Univerziteta u Novom Sadu koja učestvuje u protestima od decembra.

„Želimo da naše institucije funkcionišu, a ne da ih vode marionete postavljene tamo da obavljaju svoje funkcije. Želimo da funkcionišu kao nezavisne institucije, kao što bi trebalo“, dodala je.

Studentski demonstranti zahtevaju prevremene parlamentarne izbore, trenutno zakazane za početak 2027. godine.

Veljko (23), koji je nedavno bio suorganizator protestne vožnje biciklima od Novog Sada do Strazbura, koja je dospela na naslovne strane, rekao je: „Nadamo se da smo ljudima pokazali da smo spremni da napravimo promenu i da nam je potrebna podrška.“

Vučić je ponekad za proteste krivio „zapadne aktere“ poput CIA i nazivao ih „obojenom revolucijom“. Za zapadnu publiku, on sugeriše rusko učešće.

Za sada nema znakova da se protesti jenjavaju. Ono što je proizašlo iz narodne tuge preraslo je u generacijski zahtev za institucionalnom obnovom.

„Pokazali smo ljudima da režim nije nepobediv. Do oktobra, preovlađujuća ideja je bila da su nepobedivi i nezamenljivi“, rekao je Veljko. „Pokazali smo im da to nije slučaj, da čak i mali ljudi mogu da ustanu i podignu svoj glas.“/The Parliament/