Kako Rusija predstavlja svoj debakl u Siriji i zašto

Za Vladimira Putina je to bio trenutak „misija ostvarena“: u maju 2016. pojavio se na ekranu u suncem obasjanim ostacima rimskog amfiteatra u Palmiri u Siriji, hvaleći ruske snage pred renomiranim orkestrom iz svog rodnog grada ispred antičkih kolona. održao koncert.

Otprilike sedam meseci ranije, Rusija je pokrenula kampanju vazdušnih udara velikih razmera, vojnu intervenciju koja je bila ključna u spasavanju sirijskog predsednika Bašara el Asada od mogućeg poraza od strane protivnika u građanskom ratu u zemlji. Bila je to bukvalno emisija osmišljena da podvuče novi uticaj Rusije na Bliskom istoku i bila je deo talasa propagande koji je odigrao ulogu Moskve.

Posle ogromne ofanzive pod vođstvom vojske koja je zbacila Asada sa vlasti za manje od dve nedelje – tempo koji je sam po sebi bio ukor Putinu, čije bi očigledno uverenje da će invazija na Ukrajinu u punom obimu zahvatiti Kijev za isto tako kratko vreme doneti vreme na kolena je bila ozbiljna greška – Rusija je svirala mnogo prigušenije.

Osmog decembra, koji je počeo vestima da je Asad svrgnut nakon četvrt veka na vlasti, neki od glavnih ruskih televizijskih programa uopšte nisu pominjali Siriju, dok drugi nisu pominjali ulogu Rusije u njoj.

Sledećeg dana, sa neizvesnom budućnošću Sirije i neizvesnom sudbinom ruskog prisustva tamo, dramatični događaji u poslednje dve nedelje dobili su daleko manje pažnje u ruskim novinama – u svojim prvim izdanjima otkako su događaji postali poznati – nego u mnogim drugim medijima prodajnih mesta.

U Ruskoj gazeti, zvaničnom listu vlade, naslovnom stranom dominirala je velika fotografija i priča u šest kolona o potpisivanju bezbednosnog pakta između Putina i njegovog autokratskog beloruskog saveznika Aleksandra Lukašenka, sa naslovom koji podseća na Drugi svetski rat. bitku.

Sirija je bila na dnu stranice pored izveštaja o Kubi. A vođa gerile na naslovnoj fotografiji nije bio Abu Muhamed al-Jolani, vođa terorističke grupe Hajat Tahrir al-Šam (HTS), koju su proglasile SAD, koja je vodila ofanzivu za svrgavanje Asada – to je bio Če Gevara.

Bez prethodnog znanja, čitaoci ovih i drugih novina možda neće shvatiti da je Rusija igrala važnu ulogu skoro deceniju u Siriji – zemlji u centru Putinovih napora da izazove Vašington i Zapad.

Ni ovaj kontekst nije zvanično pominjan. Kremlj je saopštio da je Rusija dala Asadu utočište i politički azil, prikazujući to kao Putinov humanitarni gest. Ali više od 48 sati nakon što je Asadovo svrgavanje potvrđeno, ni Putin ni ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov nisu javno komentarisali ovaj ili bilo koji drugi aspekt situacije u Siriji.

I dok Rusija nije bila stidljiva da preuzme zasluge za Asadov oporavak nakon vazdušnog udara Moskve, mediji su krivicu za njegov brzi pad prebacili na druge – pre svega na samog Asada i sirijske snage, za koje su rekli da su pali bez borbe.

U članku u popularnom tabloidu MK pod naslovom „Nož kroz puter“, međunarodni urednik Andrej Jašlavski napisao je da je neuspeh u spasavanju Asada ozbiljan udarac reputaciji sirijskih „stranih saveznika“, ali je rekao da je besmisleno dolaziti u njegovu pomoć na bojnom polju.

„Da su vojnici Sirijske arapske armije nastavili da se tvrdoglavo opiru… bilo bi ko da pomogne i imao bi razlog za to. Nažalost, to se nije dogodilo.”

Oglasili su se i ruski blogeri koji se fokusiraju na vojna pitanja i rat u Ukrajini. Neki su istakli sramotu ruskog rukovodstva, dok su drugi ciljali na sirijsku vladu i vojsku.

„Pad Sirije je neka vrsta neverovatne kvintesencije kukavičluka i izdaje [od strane] pratnje Bašara el Asada i sirijske elite uopšte i sirijske vojske posebno“, napisao je Sergej Koljašnjikov, zvani Zergulio, na Telegramu.

Sedmog decembra, dok se činilo da je Asadova sudbina sve više zapečaćena kako su se njegovi protivnici približavali Damasku, Lavrov je pronašao još jednog zajedničkog krivca: Sjedinjene Države i NATO alijansu.

On je na forumu u Dohi rekao da je rat u Siriji deo serije „agresivnih avantura koje SAD i njeni saveznici sprovode u Iraku, Libiji, Palestini… Sve je to ponavljanje starog, veoma stara navika „Stvoriti haos, a zatim pecati u mutnim vodama.

„Apsolutno smo uvereni da je nedopustivo korišćenje terorista poput Hajat Tahrir al Šama u geopolitičke svrhe, kao što se sada dešava sa organizacijom ove ofanzive“, rekao je Lavrov.

Samo dan kasnije, Moskva je prestala da opisuje HTS kao teroriste. U saopštenju od 8. decembra, Ministarstvo spoljnih poslova je saopštilo da je Asad odlučio da napusti svoju funkciju i zemlju nakon razgovora sa „nekoliko učesnika u oružanom sukobu“. A državne novinske agencije TASS i RIA Novosti citirale su izvor iz Kremlja koji je rekao da su ruski zvaničnici „u kontaktu sa predstavnicima naoružane sirijske opozicije, čiji su lideri garantovali bezbednost ruskih vojnih baza i diplomatskih objekata na teritoriji Sirije“.

Ova promena formulacije i navodna bezbednosna garancija sugerišu da je glavna motivacija Rusije da se distancira od Asada pragmatična: Kremlj želi da zadrži što je moguće veće prisustvo u Siriji u post-Asadovom periodu.

Još jedan razlog zbog kojeg Rusija nije oprezna da skrene pažnju na Asadovu smrt je činjenica da se to dogodilo tako brzo – dokaz da se lider koji se jednog dana čini čvrsto uspostavljenom može brzo zameniti. Moć može biti raseljena kada se situacija promeni./Rferl/