Kako (ne) tumačiti ruske političke emisije

Forenzičko ispitivanje ruskih političkih talk show-a od strane analitičara koji se nadaju da će steći uvid u unutrašnji rad Kremlja dramatično je poraslo nakon invazije na Ukrajinu, iako bi se ovo opsesivno proučavanje ruskog propagandno-zabavnog kompleksa na kraju moglo pokazati beskorisnim kao način analize sledećih koraka Putina u sukobu.

Generalno, ne dobijaju na značaju opšte rasprave o ratu, već izolovani izvodi iz njih, bilo šokantni — poput pretnji nuklearnim oružjem — ili neobični, poput optuživanja Ukrajinaca za satanizam. Često su to samo zvučni citati koji odgovaraju onome što mnogi na Zapadu žele da čuju, poput priznanja vojnog neuspeha Moskve ili kritike višeg rukovodstva ruske vojske, koji se zatim sa entuzijazmom tumače kao znaci neslaganja unutar ruske elite.

Iako se može činiti da ruski talk show-ovi pružaju uvid u unutrašnju političku klimu Rusije, moglo bi se tvrditi da oni zapravo projektuju iskrivljenu sliku ruske političke stvarnosti koja skriva onoliko koliko otkriva.

Koliko god nepotrebno zvučalo, ruski politički talk show-ovi su pre svega propagandni materijali čija je glavna funkcija formiranje unutrašnjeg javnog mnjenja. Nova vrsta talk show-a pojavila se početkom 2010-ih, kada je na talasu masovnih protesta protiv izborne prevare Kremlj shvatio da treba da preispita kako definiše javnu agendu, stvarajući format sposoban da dopre do čak i skeptičnih gledalaca.

Akademici Vera Tolz i Jurij Teper nazvali su žanr “agitaciono–zabavnom” – emisijom sa agresivnom političkom i ideološkom porukom koja ipak ispunjava proizvodne standarde sličnih formata talk show-a širom sveta. Sledeći pravila propagande i zabave, ove emisije uvek odražavaju ključne ideološke koncepte Kremlja, ali u vrlo atraktivnom formatu.

Osoblje državnog Prvog kanala potvrdilo je da je ključni faktor u odabiru gostiju za neke emisije stepen do kojeg mogu da viču, ne samo kao deo žestoke konkurencije za gledaoce. Takva komercijalna razmatranja moraju se imati na umu kada se u eteru pojave očigledni govor mržnje i pretnje nuklearnim ratom – oni često više odražavaju potrebu kanala da poveća rejting od pokušaja Kremlja da prenese nove teze.

Iako glasovi neistomišljenika u ruskim političkim emisijama ne odražavaju stvarne tenzije unutar ruskih elita, oni služe drugoj važnoj svrsi – stvaranju iluzije otvorene političke rasprave. Odgovorni za rezervaciju gostiju obično unapred intervjuišu potencijalne sponzore kako bi bili sigurni da, čak i ako su njihove pozicije donekle liberalne, ne podrivaju u potpunosti narative Kremlja.

Kritika invazije obično se pojavljuje u ruskim emisijama u vreme kada se ruske trupe povlače ili na drugi način propadaju u Ukrajini. U početku, većina informativnih emisija samo ćuti o ruskim vojnim neuspesima-iako bi potpuno ignorisanje događaja izazvalo sumnju, voditelji političkih talk-emisija obično su prvi koji se bave problemima na terenu zbog relativne autonomije koju uživaju u poređenju sa većinom ruskih medija.

Voditelji vesti slediće njihov primer čim Kremlj državnim medijima pruži teze za diskusiju, koje obično uključuju zamenu pojmova kao što su” pregrupisavanje “i” taktičko preraspodela “umesto” povlačenje “i”gubitak teritorije”.

Pokrivajući takve događaje, politički talk show-ovi minimiziraju jaz između propagande i stvarnosti i stoga smanjuju verovatnoću da će gledaoci biti sumnjičavi prema onome što gledaju.

Politički sociolog Sem Grin istakao je u nedavnoj analizi da su govori ruskog predsednika Vladimira Putina služili za regrutovanje, zapletanje i verifikaciju novih narativa, ali da oni “nisu bili namenjeni informisanju”. Isto se može reći i za ruske političke talk emisije sa jednim značajnim dodatkom: oni takođe moraju da zabavljaju. Dakle, kada drugi stručnjak sugeriše da bi bila dobra ideja da Rusija napusti Ukrajinu, nemojte se zavaravati – to nije povlačenje ili pobuna protiv Putina.

Kontrola Kremlja nad ruskim televizijskim kanalima je višeslojna: o ključnim temama se raspravlja na nedeljnim sastancima između urednika i Kremlja, a savetnici daju preporuke o tome kako treba pokriti određene događaje. Međutim, svakodnevni rad novinara takođe je regulisan autocenzurom zasnovanom na implicitnom razumevanju zvanične linije.

Vodeći propagandisti Kremlja, poput Vladimira Solovjeva ili Olge Skabejeve, nisu izuzetak od ovog pravila; iako dobijaju uputstva, oni takođe zadržavaju značajnu autonomiju i u velikoj meri sami određuju sadržaj svojih emisija, birajući svoj pristup zapletu na osnovu svoje interpretacije zvanične linije, a ne direktnog pristupa sam proces donošenja odluka.Stoga je pokušaj odražavanja trenutnog stanja diskursa u ruskim medijima analizom ruskih političkih talk show-a kontraproduktivan. Iako pojava novog narativa u Talk showu može ukazivati na novu strategiju Kremlja, važno je zapamtiti da su takve emisije zasebna vrsta i da ne predstavljaju nužno širi diskurs ruskih medija.

Generalno, jedini način da se utvrdi da li ruski državni mediji prihvataju ili odbijaju određene teze je praćenje svih relevantnih medijskih sadržaja, omogućavajući algoritmima da otkriju promene u medijskom izveštavanju, na primer kada su “denacifikacija” i “demilitarizacija” nedavno otkazani kao opravdanja za televizijski rat.

Zbog toga ruske političke talk emisije treba posmatrati onakve kakve jesu: propagandni materijal koji služi za zabavu, stvaranje rejtinga, formiranje javnog mnjenja i — možda najvažnije – zbunjuje gledaoce.

Nedostatak doslednosti u ruskoj propagandi možda je više karakteristika nego greška. Pružanje mnogih kontradiktornih tumačenja istog događaja je taktika koju Kremlj namerno koristi da zbuni i parališe rusku javnost. Iako su se u prošlosti priče o Talk showu uglavnom ograničavale na unutrašnju publiku, povećana pažnja koja im je posvećena od početka rata — kako se širi njihov domet i povećava gledanost – možda je i preuveličala njihov značaj./The Moscow Times