Kako je ruski FSB prigrlio religiju suočenu sa zbunjujućim ratom

Raspoloženje među ruskim specijalnim snagama i FSB-om počelo je dramatično da se menja na jesen, kada su ruske snage napustile Herson, doživevši poslednje od mnogih poniženja za rusku vojsku.

Odjednom su se kanali društvenih medija koje koristimo za komunikaciju sa našim kontaktima počeli menjati, jer su se u njima pojavile slike verskih ikona, kao i molitve za pobedu ruske vojske i pozivi da se mole za vojnike na bojnom polju.

Većinu naših kontakata u ruskim specijalnim snagama i FSB-u poznajemo već dugi niz godina, a niko od njih nije bio posebno religiozan pre rata. Sada ih je pogodio talas mistike; očigledan okidač bilo je sve veće shvatanje da se rat neće uskoro završiti.

Najviši činovi u siloviki, snaga bezbednosti, odavno su prepoznali upotrebu Ruske pravoslavne crkve kao nezvaničnu polugu države. 2002. godine, Katedrala Sveta Sofija Premudrosti Božije ponovo je otvorena na Lubjanki kao resorni hram FSB-a-sam patrijarh Alexy II je blagoslovio njeno otvaranje na ceremoniji kojoj je prisustvovao tadašnji šef FSB-a Nikolaj Patrušev.

Vojska je pozvala crkvu u svoje redove 2010.godine uvođenjem Instituta vojnih sveštenika ili kapelana kojima se plaća vojna plata. Od tada je prisustvo crkve u oružanim snagama raslo, što je kulminiralo izgradnjom 2020.godine glavne katedralne Katedrale Oružanih snaga Rusije u blizini Moskve, najvećeg pravoslavnog hrama u zemlji. Međutim, do sada je ovo preklapanje vršeno od vrha do dna, pod kontrolom Kremlja i patrijarha.

Obični vojnici i osoblje FSB-a uglavnom su ostali ravnodušni, ako ne i preterano cinični prema religiji, skloni da Rusku Pravoslavnu Crkvu pominju samo kada su o Rusiji govorili kao o opkoljenoj tvrđavi. Jedinstvena nacionalna duhovnost koju pruža vera jedan je od očiglednih razloga zašto je Rusija neprestano napadnuta od strane Zapada, prema konspirološkom razmišljanju koje dele mnogi u tajnim službama i vojsci.

Međutim, rastuća verska mistika koju vidimo od septembra je potpuno drugačija i odražava potrebu vojske za duhovnim vođstvom u vrlo zbunjujućem ratu.

Smernice koje nude ljudi poput Andreja Tkačeva, 53-godišnjeg sveštenika koji sada živi u Moskvi, gde je Ispovednik omladinskog odeljenja Moskovske gradske eparhije i popularno televizijsko lice. Rođen u tadašnjoj sovjetskoj Ukrajini, odrastao je i studirao u Lavovu i Kijevu – sa kratkim periodom u Moskvi, kada je bio student Vojnog instituta Ministarstva odbrane na Fakultetu za specijalnu propagandu.

Tkačevu se nije svideo vojni život i vratio se u Lavov, gde je zaređen za sveštenika. Pre aneksije Krima imao je uspešnu karijeru u Ukrajini, postavši voditelj verske televizije “Kijevska Rusija”. Napustio je Ukrajinu 2014.godine za Moskvu i ubrzo postao jedan od najagresivnijih antiukrajinskih glasova u Ruskoj pravoslavnoj crkvi.

Pozajmljujući jezik ulice, njegove propovedi su jednostavne i pristupačne. Sve što ruska vojska radi štiti, bez obzira na njen moral ili zakonitost. Kada su ga u novembru na TV kanalu Spas koji finansira crkva pitali o ruskom bombardovanju civilne infrastrukture Ukrajine, rekao je: “mnogo je bolje uništiti neku opremu nego 40.000 ljudi pored nje. Mi ratujemo u skladu sa hrišćanskim principima”, uveravao je svoju publiku, “jer uništavamo transformatore, a ne ljude koji poseduju besmrtnu dušu”.

Rat je u velikoj meri povećao profil Tkačeva, a pretplatnici na njegovom kanalu u novembru 2021.skočili su sa 870.000 na 1,4 miliona danas. Mnogi od onih koji slušaju njegove reči služe u vojsci.

Crkva je dala krvave žrtve za zemlju. Sveštenik Anatolij Grigoriev, koji je ubijen u septembru, uveden je u trupe iz Tatarstana. U novembru je ruska proratna blogosfera eksplodirala vestima da je Mihail Vasiljev, nezvanični kapelan Vazdušno-desantnih snaga, ubijen. Bio je dobro poznat u vojsci – pre Ukrajine bio je raspoređen sa trupama na Kosovo, Bosnu, Abhaziju, Kirgistan, Severni Kavkaz i Siriju. 22. januara, još jedan sveštenik je ubijen dok je služio u kozačkom puku u blizini Bahmuta u istočnoj Ukrajini.

Postsovjetska ruska vojska poslednji put se okrenula religiji devedesetih godina prošlog veka, kada je država vodila još jedan krvavi rat i pretrpela velike gubitke iz razloga koji su mnogim Rusima bili daleko od jasnih. 1996.godine, tokom Prvog čečenskog rata, Čečeni su zarobili i ubili ruskog vojnika po imenu Yevgeny Rodionov – zbog odbijanja da se odrekne svoje hrišćanske vere.

Oko Rodionova je zapravo nastao verski kult i postojao je zahtev da se od njega napravi mučenik i svetac. Ikone Rodionova postale su popularne u Rusiji i čak je podignut spomenik u njegovu čast, ali, plašeći se bilo kakvih spontanih masovnih akcija, Ruska pravoslavna crkva i dalje okleva da zvanično prizna kult Rodionova.

S obzirom na mnogo veći potencijal zastrašujuće ruske invazije na Ukrajinu da naškodi ruskoj državi, podrška koju nudi crkva ima mnogo veći obim i čak uključuje spremnost da se prepusti široko rasprostranjenom verovanju u čuda u Rusiji.

Nešto od toga je iskreno čudno. Prokremljevski tabloid Komsomolskaya Pravda promoviše “Pravoslavne bataljone” u Donbasu, čije su jedinice uspešno prijavile manje gubitaka nakon što je svaki od njih preimenovan u čast pravoslavnih svetaca, prenosi list.

Preimenovano i blagoslovljeno, dogodilo se nešto čudno. Gubici su počeli naglo da opadaju, a broj čudesnih spasavanja je rastao. “Nema više teških žrtava”, uveravao je čitaoce naslov članka.

Otkako je počeo rat u Ukrajini, Crkva se pretvorila u oruđe Kremlja, ne samo opravdavajući rat, već i blagosiljajući ruske trupe bez obzira na njihovo ponašanje u pokušaju da podignu moral i osiguraju uzrok za koji treba umreti — nešto što Putinov režim očigledno nije uspeo da učini. Što je ovaj razlog primitivniji i mističniji, to bolje, sve dok pojačava ratne napore.