Kako je Bajden izgubio Balkan

Sjedinjene Države su produbile svoje obaveze prema skoro autokratskom predsedniku Srbije i ponovo kalibrirale svoj regionalni stav kako bi se usredsredile na spoljnopolitičke prioritete Beograda.

Od mnogih predviđanja o posledicama ruske invazije na Ukrajinu u februaru 2022.godine, jedna od najizraženijih na Zapadnom Balkanu — druga velika geopolitička granica Evrope — bila je nada da će to označiti konačni kraj iluzija Zapada o mogućnosti pomirenja sa autoritarnim i šovinističkim režimima.

Posebno u Sarajevu, Prištini i Podgorici postojala je nada da će SAD i Evropska unija konačno priznati Srbiju i režim Aleksandra Vučića ono što jesu: satelitska država Kremlja, koja seje razdor kroz mrežu regionalnih zastupnika, da proširi sopstvene kvazi-imperijalne mahinacije i da, u koordinaciji sa Moskvom, zaustavi pokušaje Bosne i Hercegovine, Kosova i Crne Gore da uđe u NATO i EU. A to bi na kraju imalo posledice po Beograd.

To se nije desilo. Umesto toga, tokom protekle godine Sjedinjene Države, čak i više nego EU, agresivno su produbile svoje obaveze prema skoro autokratskom predsedniku Srbije, dok su svoj regionalni stav preusmerile tako da se usredsrede na Beograd i njegove spoljnopolitičke prioritete. Dok Bajdenova administracija insistira na principu „ništa o Ukrajini bez Ukrajine“u ukrajinskom kontekstu – što znači da Ukrajinci moraju biti uključeni u sve pregovore u vezi sa ratom – i na svojoj podršci Kijevu kao izrazu šire prodemokratske agende američkog predsednika, nijedan princip se ne primenjuje na njihov napredak na Zapadnom Balkanu.

Ovde se sa Vučićem sastaju američki ambasadori u Sarajevu i Beogradu kako bi razgovarali o nestašlucima secesionističkog poručnika predsednika Srbije Milorada Dodika u Bosni. Čineći to, oni naglašavaju koliko je važno podržati suverenitet, teritorijalni integritet i multietnički karakter [Bosne], kao i funkcionisanje državnih institucija“ – iako bez ijednog bosanskog zvaničnika.

Ambasador SAD u Srbiji Kristofer Hil rutinski osuđuje vladu obližnjeg Kosova zbog navodnog nepoštovanja Briselskog sporazuma iz 2013. godine, koji je trebalo da otvori put za međusobno priznavanje i diplomatsku normalizaciju između dve države – da bi razveselio ozloglašene srpske tabloide. Međutim, Hil ima malo toga da kaže o odbijanju Srbije da se pridržava ključnih odredbi tog sporazuma i nekih novijih. U stvari, Beograd je toliko nepokolebljiv po pitanju Kosova da je na nedavnom dogovoru između Brisela i Ohrida, koji je posredovala Evropska unija da (ponovno) započne proces normalizacije, Vučić odbio čak ni da potpiše dokument. Umesto toga, tvrdio je da se usmeno složio, ali je zatim u roku od nekoliko sati jasno stavio do znanja da nema nameru da se pridržava bilo kojeg aspekta dokumenta.

U međuvremenu, u Crnoj Gori, Sjedinjene Države su, pored Srbije, postale glavni strani nosilac heterodoksne koalicije tobožnjih reformatora, čiji je ključni član blok srpskih nacionalističkih i klerikalističkih partija koje čak i Vašington priznaje da su direktno na platnom spisku Rusije. . Novi predsednik zemlje, Jakov Milatović, predstavio se kao proevropski umereni, a predviđa se da će njegova novoformirana partija, Evropa sada, dominirati na predstojećim opštim izborima u junu.

Ali Milatović je ranije bio ministar ekonomskog razvoja u kratkotrajnom kabinetu Zdravka Krivokapića, srpskog nacionaliste koji je blizak i sa Beogradom i sa Moskvom. Kada je Krivokapićeva vlada pala 2022. godine, na tom resoru je smenjen Milatović. Njegovu kasniju predsedničku kampanju podržao je ceo srpski nacionalistički establišment u Crnoj Gori, pa čak i osuđeni srpski ratni zločinci poput Vojislava Šešelja. Kada su njegove pristalice slavile njegovu konačnu pobedu, to su činile uglavnom uz srpske zastave i sektaške himne o Kosovu.

Zašto je Vašington stao na stranu Beograda? Nije teško objasniti, ali to je politika koja je potpuno u suprotnosti sa stavom Bajdenove administracije o Ukrajini. Nakon što je Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu, Bajdenova vlada je ispravno prepoznala da je politička i bezbednosna situacija na zapadnom Balkanu u celini postala neodrživa. Bosna, Kosovo i Crna Gora su bile najvjerovatnije problematične tačke koje bi Moskva lako mogla preuzeti kako bi stvorila poslovični drugi front u Evropi – možda ne u kinetičkom smislu, ali svakako politički. Stoga je bilo u interesu Sjedinjenih Država da brzo stave zapadni Balkan pod kontrolu nakon dve decenije prepuštanja administracije regiona uglavnom Briselu – sa pogubnim rezultatima.

Da bi se to postiglo, Bajden Stejt department je zaključio da su mu potrebni partneri koji mogu da ispune svoja obećanja. Na Zapadnom Balkanu uopšte, to znači oslanjanje na najmanje pluralističke režime u regionu. Kako je primetila Majda Ruge, viši saradnik za politiku u Evropskom savetu za spoljne odnose: „Zapadne vlade dosledno tretiraju Beograd kao nezamenljivog aktera u najvažnijim pitanjima na Zapadnom Balkanu. Šta god da se radi, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je prvi koga zovu. To je delimično i razumljivo: vlast u Srbiji je koncentrisana kod Vučića, koji je sebi obezbedio znatnu kontrolu.

To takođe znači da se Sarajevo, Priština i Podgorica odmah zanemaruju, iako su sva tri izrazito prozapadna, a Crna Gora članica NATO-a. Razlog za to je što je politika sve tri države suviše rascepkana iznutra, dobrim delom zbog direktnog uplitanja spolja: pre svega Srbije, ali i Hrvatske, barem u slučaju Bosne. Očigledno, Bajdenova administracija veruje da mir na Balkanu zahteva stavljanje interesa jakih ispred onih slabih, interesa onih koji će najverovatnije stvoriti nestabilnost u odnosu na one koji žele da se brane.

Ovo je vrsta realpolitičke kalkulacije koja decenijama vodi američku politiku u nestabilnim regionima. Tako je Vašington poslednjih godina pokušavao da se obračuna sa Pakistanom, Egiptom, Saudijskom Arabijom, pa čak i Rusijom. Rekord govori sam za sebe.Kao što je prošlog meseca primetio Danijel Server, bivši američki diplomata i stručnjak za spoljnu politiku, „fundamentalna analiza“ onih koji guraju politiku je „pogrešna“. On je nastavio: “Oni su se oslanjali na Srbiju da osigura stabilnost kao centralne države u regionu u saradnji sa Hrvatskom i Albanijom. Ali Srbija je revizionistička sila. Ona želi da upravlja svim Srbima u regionu. Hrvatska i Albanija imaju manje ambicije. koji idu u istom pravcu: žele da kontrolišu svoje sunarodnike u susednoj Bosni i na Kosovu“. U kojoj meri je Albanija deo ovog trijumvirata ostaje pitanje debate, ali malo iskusnih posmatrača dovodi u pitanje centralnu ulogu Srbije i Hrvatske u ovoj šemi.

Pravi problem je, međutim, da čak i ako bi Bajdenova administracija preispitala svoju politiku, nejasno je da li bi to u ovom trenutku napravilo veliku razliku. Pogrešni koraci američkog predsednika Džoa Bajdena u regionu bili su toliko posledični da on možda neće moći da spase svoju reputaciju među populacijama koje su najviše pogođene njegovim odlukama, a koje je takođe i najproameričkije u regionu. Ovo je posebno tačno u Bosni, gde je instrumentalna uloga Vašingtona u drskom, neliberalnom i partijskom nameštanju izbora Kancelarije visokog predstavnika u korist hrvatskog nacionalističkog HDZ-a BiH i njegovih partnera u Dodikovom secesionističkom SNSD-u gurnula poverenje u Sjedinjene Države na posleratnu nisko se spustilo.

Očigledno, međutim, ni Bela kuća ni Stejt department nisu pogođeni. Sjedinjene Države su 27. aprila ponovo podržale drugi krug demokratski sumnjivih ustavnih amandmana u bosanskoj Federaciji, nakon prvih amandmana visokog predstavnika Kristijana Šmita od 2. oktobra 2022. — koji su uvedeni samo nekoliko minuta nakon zatvaranja biračkih mesta na opštim izborima u zemlji. nije dovela do željenog rezultata (tj. vlast kojom dominira HDZ BiH). Svaki privid napora ka održivim, demokratskim i liberalnim reformama u Bosni (i njenom ustavu koji su izradili SAD) je nestao. Vašington deluje samo u interesu svojih obaveza prema Beogradu i Zagrebu, a time i u interesu političkih interesa njihovih bosanskih i regionalnih zastupnika.

Ukoliko Bajdenov tim požali zbog svog stava o Balkanu, to će biti – barem kratkoročno – zbog izborne realnosti u SAD. Male, ali ključne grupe bosanskih Amerikanaca u državama kao što su Džordžija, Mičigen, Severna Karolina i Arizona su dovoljno brojne da na sledećim američkim predsedničkim izborima preokrenu u korist republikanskog kandidata. Na primer, u 2015. je procenjeno da je 10.000 Bosanaca živelo u američkoj državi Džordžija, koju je Bajden pobedio 2020. sa manje od 12.000 glasova. Sličan broj Bosanaca ima i u Sjevernoj Karolini. U Mičigenu, gde ima sličan broj bosanskih Amerikanaca, guvernerka Grečen Vitmer proglasila je 1. mart „Danom bosanskih Amerikanaca“. Samo grad Feniks u Arizoni primio je oko 7.000 bosanskih izbeglica tokom 1990-ih i ranih 2000-ih, a zajednica je od tada značajno porasla. Svi ovi brojevi su dodatak na otprilike 50.000 do 70.000 bosanskih Amerikanaca koji žive samo u širem području St. Louisa u Misuriju.

Republikanci verovatno neće moći da zadovolje suštinske interese ovih birača u odnosu na njihove regionalne prioritete (bez obzira na jake zagovornike zajednice kao što je predstavnica Misurija En Vagner). Ali u razgovoru sa liderima bosansko-američke zajednice širom zemlje, osećaj izdaje zbog Bajdenovog okretanja prema Bosni i Balkanu je opipljiv. Bosanci ne moraju da glasaju za republikance da bi osujetili Bajdenove šanse za reizbor. Samo treba da ostaneš kod kuće.

Ali to bi bila hladna uteha za ugrožene narode u regionu, koji su sada u nemilosti nacionalističkih vlada u Srbiji i Hrvatskoj, sa svim istorijskim i političkim sećanjima koja prate njihovu obnovljenu nadmoć. Kao što to često biva na Zapadnom Balkanu, velika ideološka obećanja našeg vremena – u ovom slučaju nada u kategorično, normativno opredeljenje političkog Zapada da odbrani demokratiju i pravo malih naroda na slobodu – pretvorila su se u pepeo . Treba samo da pređete manje od 1.000 milja jugozapadno od Buke, u Ukrajini, da biste otkrili da Sjedinjene Države pregovaraju sa poznatim ruskim zastupnicima u ime šuplje i okrutne stabilnosti./FP/