Kako je Albanija završila na iranskom sajber nišanu

Krajem prošlog meseca, albanski premijer Edi Rama boravio je u visokoj trodnevnoj poseti Izraelu, gde se sastao sa izraelskim premijerom Jairom Lapidom, predsednikom Isakom Hercogom, predsednikom Kneseta Mikijem Levijem, ministrom finansija Avigdorom Libermanom i šefom izraelske Nacionalne sajber direkcije, Gabi Portnoj. Obostrano je razgovarano o unapređenju bezbednosne saradnje, posebno u sajbersferi, i organizovanju samita balkanskih lidera sledeće godine u Izraelu.

Ramina poseta Izraelu usledila je nakon što je Albanija otkrila dokaze da Iran stoji iza niza sajber napada u julu i septembru koji su privremeno zatvorili brojne mrežne usluge i veb stranice albanske vlade. Rama je rekao da je istraga njegove vlade, koja je posebno sprovedena uz pomoć FBI-a i Microsofta, otkrila da sajber napad nisu izvršili pojedinci ili nezavisne grupe, već iranska država, nazivajući ga “državnom agresijom”. Kao odgovor, Rama je proterao iranske diplomate iz zemlje.

Albanija je za svoj potez dobila pohvale u Izraelu, jer su Izraelci često izrazili razočaranje nespremnošću evropskih vlada da se suprotstave Iranu. “Iran predstavlja zajedničku pretnju Izraelu i Albaniji. To smo videli u nedavnim iranskim sajber napadima na Albaniju”, rekao je Lapid. “Izrael će pružiti bilo kakvu pomoć u naporima protiv Irana. Mi to doživljavamo kao nacionalni interes i istorijsku odgovornost. Vašington je takođe podržao odluku Tirane da prekine veze sa Teheranom i uveo sankcije iranskom obaveštajnom Ministarstvu zbog njegove navodne uloge u sajber napadima. Teheran je negirao navode da stoji iza sajber napada i optužio Albaniju za saučesništvo u američko-izraelskoj kampanji protiv Irana.

Dakle, kako se Albanija od svih mesta našla na iranskom sajber nišanu?

U stvari, dve zemlje su se godinama svađale otkako je balkanska država počela da prihvata — na zahtev Sjedinjenih Država-pripadnike iranske opozicione grupe “Iranski narodni mudžahedini”, ili Mujahedeen-e-Khalq (MEK), na svojoj teritoriji. Grupa je prisutna u Albaniji najmanje od 2013.godine.

Tokom 1970-ih, MEK je bila jedna od glavnih grupa koje se bore protiv imperijalnog režima u Iranu. Igrala je značajnu ulogu u Islamskoj revoluciji 1979. pre nego što se sukobila sa novouspostavljenom Islamskom Republikom koju je predvodio Ajatolah Ruholah Homeini.

Pretvorena u tajnu grupu sličnu kultu, MEK je živela u egzilu pod pokroviteljstvom bivšeg iračkog predsednika Sadama Huseina, počev od 1980-ih, a Sjedinjene Države, Evropska unija, Kanada, Japan i Velika Britanija proglasile su je “stranom terorističkom organizacijom” zbog navodnih ubistava američkih državljana..

Sjedinjene Države uklonile su MEK sa liste terorista 2003.godine nakon američke invazije na Irak i planirale su da u to vreme koriste MEK za potencijalno svrgavanje iranskog režima (plan koji je nedavno izrazio bivši američki savetnik za nacionalnu bezbednost John Bolton 2018. godine). Međutim, takav plan nikada nije bio predodređen da se ostvari. Huseinovo svrgavanje i haos u Iraku koji je usledio zahtevali su od grupe da pronađe novo utočište, a Sjedinjene Države su pozvale Albaniju da prihvati članove MEK-a.

Procenjuje se da trenutno oko 3.000 članova MEK-a živi u albanskom kampu Ašraf-3, teško utvrđenom kompleksu koji čuva albanska privatna zaštita.

Od 2013. godine MEK redovno održava događaje i samite u Albaniji koji privlače konzervativne republikance SAD, uključujući bivšeg državnog sekretara Mikea Pompea i bivšeg potpredsednika Mikea Pencea, od kojih je poslednji održao glavni govor na događaju u Albaniji u junu. I danas mnogi republikanci i pomoćnici u Kongresu vide MEK kao važan glas koji poziva na promenu režima u Iranu. Albanski mediji takođe su izveštavali o kontaktima između izraelske ambasade u Tirani i predstavnika MEK-a. Nedavno, u oktobru, izraelski ambasador u Albaniji, Galit Peleg, se sastao sa vođom MEK-a Maryam Rajavi tokom njegovog putovanja u južnu Albaniju.

Ovi kontakti su pažljivo praćeni u Teheranu.

Iz očiglednih razloga, Iran nije oduševljen što je Albanija prihvatila MEK, iako Teheran većinu krivice stavlja na Sjedinjene Države. Portparol iranskog Ministarstva spoljnih poslova Naser Kanaani kritikovao je Sjedinjene Države zbog toga što su “primorale” albansku vladu da ugosti  MEK, kao i zbog “njihove obuke i opremanja sajber tehnologijom”. Grupa je, kako je rekao, “neprestano služila i nastavlja da služi kao instrument u američkim rukama za izvršenje terorističkih akata, sajber napada i vođenje psihosocijalnog rata protiv iranske vlade i nacije”.

Ovo postavlja pitanje zašto se Albanija dobrovoljno uvukla u jednu od najintenzivnijih geopolitičkih konfrontacija na svetu koja uključuje Sjedinjene Države, Izrael i Iran, pristajući da ugosti tako kontroverznu grupu. Jedan broj albanskih analitičara mi je rekao da ta ideja nije bila Albanska inicijativa, već američko-izraelski sporazum. Parafrazirajući moju omiljenu rečenicu iz filma “Wag the Dog” iz 1997. godine: “Zašto Albanija? … Zašto da ne?’ I albanska vlada, nastojeći da pokaže svoja prozapadna uverenja, složila se s tim.

Bivša komunistička diktatura koja je prekinula veze i sa Sovjetskim Savezom i sa Kinom Mao Zedongom da bi krenula svojim putem, Albanija je sada još jedna članica NATO-a u regionu okruženom državama članicama NATO-a. U nastojanju da se istakne kao nepokolebljivi saveznik SAD, ona je često upletena u složene geopolitičke probleme daleko od svojih obala-od toga da je jedina zemlja koja je primila Ujgure iz američkog zatvora u Zalivu Guantanamo, koji su oslobođeni optužbi za terorizam, do prihvatanja skoro 4.000 Avganistanaca (uglavnom prevodilaca i pomoćnog osoblja vojske SAD).), do smeštaja MEK, spoljnopolitički pristup koji glavne političke snage Albanije smatraju plodonosnim.

Albanski analitičari su mi rekli da se na taj način Albanija nada da će ojačati svoju ulogu u regionu i svoje diplomatske odnose sa Sjedinjenim Državama i Izraelom. Još 2011.godine, tadašnji premijer Sali Berisha proglasio je Iran “nacističkom državom” i podržao Izrael u Ujedinjenim nacijama protiv palestinske želje za državnošću. Tada, slično kao i danas, ideja da se dobije pristup Sjedinjenim Državama preko Izraela je svakako bila na umu Rame.

Sa svoje strane, izraelski pristup Balkanu može se formulisati kao klasična politika sekjuritizacije: obezbeđivanje bezbednosti države izvan njenih granica vojnom i obaveštajnom saradnjom, političkim transakcijama i razmenom obaveštajnih podataka. Izrael je postepeno i tiho uspostavio partnerstva sa balkanskim zemljama poput Rumunije, Bugarske, Albanije i Srbije. Izraelska ulaganja, kako privatna tako i povezana sa vladom, u Grčku i Srbiju se povećavaju, kao i broj izraelskih turista koji posećuju region, uključujući izraelske Arape koji posećuju Bosnu i Hercegovinu.

Zaista, izraelski izvori su mi potvrdili da je osoba koja je organizovala Raminu nedavnu posetu Izraelu Alexander Machkevitch, biznismen milijarder i predsednik Eurasian Resources Group, jednog od najvećih svetskih proizvođača osnovnih metala i minerala, koja zapošljava oko 80.000 ljudi. Mashkievicz je takođe izraelski državljanin i dobar prijatelj Rame.

Tokom proteklih nekoliko godina, Izrael se takođe pojavio kao jedan od glavnih diplomatskih podržavaoca visoko autonomne Republike Srpske, gde je Lieberman gajio bliske radne odnose sa proruskim orijentisanim bosanskim Srbinom Miloradom Dodikom. Izrael takođe održava vojne i diplomatske veze sa Grčkom, Hrvatskom i Makedonijom. Na diplomatskom nivou privukla je balkanske države preko državnog foruma Craiova, koji okuplja šefove Vlada Srbije, Rumunije, Bugarske i Grčke i fokusira se na poboljšanje saradnje u oblasti infrastrukture i energetike.

Diplomatsko prisustvo na Balkanu nije samo primamljivo, već i logično za Izrael. Smešten između Crnog i Jadranskog mora, po svojoj geografiji nalazi se na raskrsnici trgovačkih puteva. Hrvatska, Crna Gora, Albanija i Grčka imaju Pomorski pristup Severnoj Africi i Bliskom istoku; Mađarska i Srbija povezuju Balkansko poluostrvo sa centralnom Evropom; a Rumunija i Bugarska imaju izlaz na Crno more. Brzo rastući turski izvoz namenjen Evropskoj uniji prolazi kroz Balkan, što je najkraća i najekonomičnija ruta. Nedavno je izraelska kompanija Elbit Systems otvorila školu letenja u južnom gradu Kalamata, koja će obučavati Grčke pilote za borbene misije.

Izrael nije jedini bliskoistočni igrač koji pravi korake na Balkanu: Turska, Ujedinjeni Arapski Emirati i Saudijska Arabija su u prošlosti vršili pohode, pored Kine i Rusije. Stručnjaci za bezbednost u regionu rekli su mi da Izrael pokušava da zauzme mesto za sebe u regionu koji se smatra novom šahovskom tablom u takmičenju velikih sila.

Gledano iz šire perspektive, Balkan potpada pod izraelsku” doktrinu periferije ” – njegovu strategiju zaobilaženja arapskih suseda koji se smatraju neprijateljskim jačanjem njihove sigurnosti i ekonomskih veza sa nearapskim muslimanskim državama, uključujući Balkan, Kavkaz i Centralnu Aziju. To je bila polazna tačka u desetogodišnjim odnosima Izraela sa Turskom i Azerbejdžanom.

Balkan očigledno postaje zasebna regija u kojoj Izrael želi da igra vodeću ulogu. Etablirala se kao lider u tehnološkim inovacijama, odbrambenom sektoru i sajber bezbednosti. Do sada je Izrael uspeo da uspostavi sistem bilateralnih radnih odnosa sa Srbijom, Albanijom, Hrvatskom i Kosovom.

U slučaju Albanije, sve tri strane pobeđuju: Albanija dobija podršku Izraela u pogledu sajber bezbednosti i obaveštajnih podataka i pokazuje svoju lojalnost Vašingtonu; Izrael uspostavlja bliže veze sa još jednom nearapskom državom sa većinskom muslimanskom većinom na svojoj periferiji; a Sjedinjene Države nastavljaju da obučavaju grupu u Albaniji koja se politički i militantno suprotstavlja svom neprijatelju — kartu koja se može izvući ako okolnosti to zahtevaju./FP/