Kako bi tačno Putinov režim mogao da propadne?

Svi, osim možda i samog Putina, shvataju da se njegov režim bliži svom kraju. Barem se rasprave o budućnosti zemlje vode u Rusiji kao da ni Putin ni njegov sistem još uvek nisu postojali. Pitanje je kako će se tačno režim srušiti?

Dugo se nadalo da će izbori dovesti do svrgavanja vlade, iako Rusija nije imala prave izbore najmanje 15 godina. Ali neki su se i dalje nadali da će čak i mali broj nezavisnih poslanika moći da promeni atmosferu u zemlji, dok su drugi verovali da bi izbori mogli srušiti režim. Trenutno ništa od ovoga nije moguće.

Kremlj je onemogućio situaciju za skoro sve opozicione političare, zatvarajući ih ili im zabranjujući da se kandiduju za funkcije na besmislenim osnovama. Referendum o promeni Ustava i beskrajnom produženju Putinove vladavine pokazao je čak i najoptimističnijim posmatračima da režim nije briga šta neko misli, a da ako u nečemu uspe, to je prevara izbornih rezultata. Svi izbori pod Putinom mogu biti samo farsa.

Postojala je i nada (i istovremeno strah) da će režim podleći revoluciji, da će možda narod izgubiti strpljenje i srušiti vladu i da se snage bezbednosti neće usuditi da se suprotstave stotinama hiljada demonstranata. Međutim, događaji u poslednjih devet meseci učinili su da razgovori o revoluciji zvuče kao fantazija.

Putin je sada “u ratu” sa Sjedinjenim Državama i NATO-om, dve formacije koje većina Rusa smatra neprijateljima. Sada se na Putinove protivnike ne gleda kao na narodnu stranu, već na stranu Sjedinjenih Država, pa stoga ne mogu računati na narodnu podršku. Zajedno sa spremnošću režima da primeni silu, to čini revoluciju u doglednoj budućnosti nemogućom.

U isto vreme, režim nema šanse da preživi u svom sadašnjem obliku. Nedostatak puta do pobede ne samo u Ukrajini, već i uopšte, nedostatak vizije budućnosti, iscrpljivanje moralnih i političkih resursa, nemogućnost postojanja u izolaciji i emigracija značajnih slojeva stanovništva čine promene neizbežnim. Ukrajinski vojni udari i zapadne sankcije sprečiće sistem da beskrajno produžava svoj pad.

Postoji, naravno, mogućnost nuklearnog rata, ali ako ostavimo po strani scenario globalne apokalipse, postoje samo dva donekle realna scenarija za kraj Putinovog režima: jedan je užasan, a drugi nema mnogo veze sa demokratijom, ali barem daje Rusiji šansu u budućnosti.

Prvi scenario je brzi kolaps Ruske vlade. U suštini, vlada je već u opadanju: očigledno gubi kontrolu, naredbe se ne izvršavaju ili – kao u slučaju mobilizacije-izvršavaju se na tako neortodoksan način da negativni efekti daleko premašuju pozitivne ishode za režim.

Međutim, kontraofanziva Ukrajine i rastući socioekonomski problemi mogu stvoriti efekat snežne kugle i sva stabilnost može biti izgubljena. Jednom se to već dogodilo: u poslednjim danima Sovjetskog Saveza, kada je Mihail Gorbačov izdavao dekret po dekretu koji niko nije nameravao da sledi i koji nikako nije mogao da izvrši.

Tada su postojale institucije koje su intervenisale i sprečavale haos: partijske organizacije mnogih republika i u ruskim regionima, tim Borisa Jeljcina i nove institucije vlasti u baltičkim republikama. U savremenoj Rusiji nema takvih institucija.

To znači da bi brzi kolaps režima neizbežno rezultirao slobodom za sve: sukobile bi se vojne formacije sa različitim vođama; Putinovi „lakeji“ — čečenski lider Ramzan Kadirov i osnivač Vagner grupe Jevgenij Prigožin — ušli bi u borbu zajedno sa svojim borcima, a u borbu bi se uključile i druge regionalne strukture na čelu sa ambicioznim generalima i guvernerima. Nivo nasilja i krvoprolića bi bio nezamisliv; bilo bi apokaliptično.

Manje zastrašujući scenario je „prevrat u palati“. Ovo ne mora nužno da bude atentat. Moguće je da bi Putin mogao biti svrgnut ili ubeđen da ode sa vlasti. Njegovo okruženje svakako razume da je zemlju — i ono do čega im je više stalo, njih lično — gurnuo u ćorsokak. Njihov glavni problem nije Ukrajina ili Rusija, već njihova sposobnost da se lično pomire sa Zapadom i povrate svoju sposobnost da koriste svoju imovinu i bankovne račune. Putinovo okruženje razume da sve dok je Putin na vlasti, oni to nikada neće moći da urade.

Postoji šansa, posebno u slučaju velikih vojnih gubitaka, da mu nekoliko Putinovih savetnika od najvećeg poverenja može ponuditi izlaznu strategiju. Možda bi za predsednika mogla da bude postavljena neka sporedna ličnost kojom bi bilo lako manipulisati. Ovaj nominalni lider bi imao zadatak da okonča rat, učinivši sve moguće ustupke Zapadu, i tako „kupi oproštaj“ za Putinov najuži krug. Zapad bi najverovatnije sarađivao u interesu sprečavanja Trećeg svetskog rata.

Ne znamo da li u Putinovom neposrednom okruženju ima ljudi koji su dovoljno hrabri da mu daju takvu ponudu, jer se godinama okruživao beskrupuloznim sporazumima. Takođe ne znamo da li će Putin prihvatiti takav predlog, pogotovo jer je bivši predsednik Kazahstana Nursultan Nazarbajev, koji je bio uveren da može da održi svoj uticaj kada je Predsedništvo predao Kasim-Žomartu Tokajevu, čoveku kome je verovao i koga je smatrao bliskim, izgubio svu moć i uticaj u razmaku od samo nedelju dana kada je Tokajev izjavio svoju nezavisnost. Sada čak i sama sloboda i život Nazarbajeva zavise od Tokajeva.

Još strašniji primer za Putina je primer bivšeg predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića, čiji ga je sopstveni narod poslao na suđenje u Hag.

Svaka osoba iz Putinovog užeg kruga koja se usudi da se obrati predsedniku sa ponudom da podnese ostavku, takođe mora biti spremna da preduzme dalje mere ukoliko predlog ne bude prihvaćen. U suprotnom, bojim se da su šanse naše zemlje za opstanak nikakve./The Moscow Times/