„Imperija zla“ uzvraća udarac: Ukrajina, Kosovo, Jermenija, Izrael

Melik Kaylan

Odjednom smo došli do istorijske prekretnice u kojoj istovremeno izbijaju svi predviđeni katastrofalni sukobi koji su se nagomilavali decenijama. Rusija-Ukrajina, Jermenija-Azerbejdžan, Izrael-Palestina i slični sukobi se rasplamsavaju ne samo preko granica već i unutar njih, ugrožavajući čak i zapadne zemlje u kojima pristalice obe strane žive u velikom broju. Nekoliko latentnih etničkih, plemenskih, verskih i imperijalnih izvora sukoba je oživelo. Zašto se sve ovo dešava gotovo istovremeno; Postoji li zajednička nit koja sve drži na okupu?

U ovoj kolumni i godinama unazad u Volstrit džornalu, zajedno sa mnogim drugima, upozorio sam da će ruska invazija na Gruziju 2008. dovesti do istog u Ukrajini. (Tadašnji gruzijski predsednik Mihail Sakašvili je tada upozoravao na ovu opasnost u svim mogućim medijima u SAD i Evropi). Mnogi su očekivali i izbijanje sukoba između Izraela i Gaze, ali malo ko je očekivao poplavu užasa koja će uslediti. Nagorno-Karabah je takođe tinjao decenijama. Ne zaboravimo, takođe, nedavnu erupciju na Balkanu kada su srpski militanti napali preko granice na Kosovu. U međuvremenu, mnogi su predvideli da će sa sadašnjom imigracionom politikom, ili njenim nedostatkom, zapadne zemlje pasti u iste sukobe kao i zemlje porekla, odnosno u istu dugotrajnu međuetničku mržnju.

Vredi napomenuti da ovaj nivo krvavih sukoba ovih dana ne muči istočnu Aziju. Postoji razlog za to. I odgovara. Ali više o tome kasnije.

To su, kako se kaže, bili „zamrznuti sukobi“. Oni su tako dugo ostali zamrznuti i ponovo su se u potpunosti razbuktali nakon ruske invazije Ukrajine. Na primer, Zapad ne mora da povlači okidač u sukobu Jermenije i Azerbejdžana u Karabahu. U stvarnosti, i SAD i EU prestale su da geostrateški razmišljaju pre mnogo godina.

Vašington se povukao iz globalnog hladnog rata nakon raspada Sovjetskog Saveza, samo da bi zaglibio u „ratu protiv terorizma“. Međutim, Moskva nikada nije stala, već je rasla u moći, bogatstvu i ratobornosti dok je Zapad bio rasejan. Ovo se odnosi i na oblast sajber i propagandnih ratova. Dok je Zapad danas ranjiv na unutrašnje podele po svakom važnom pitanju, koje često pogoršavaju moskovski sajber ratnici, nema znakova takve pretnje u ruskom informacionom prostoru. U prethodnoj kolumni smo pogledali kako je Kremlj decenijama, pa čak i vekovima, imao naviku da postavlja minska polja podela unutar svoje imperije i šire, preteći lokalnim potezima za nezavisnost – ili rivalskim silama koje pokušavaju da održe mir negde drugde.

I kako se nedavni događaji uklapaju u ovu sliku? U Jermeniji, istinski nezavisno rukovodstvo, aktuelni premijer Nikol Pašinjan, konačno je osvojio vlast na demokratski način 2018. godine. Kremlj je ovo smatrao nepodnošljivom provokacijom. Pašinjan je zapravo bio proizvod novije „obojene“ ili demokratske revolucije, naročite Putinove naklonosti. Zato veliki autor obojenih revolucija, Sakašvili iz Gruzije, sada leži otrovan i zatvoren u svojoj zemlji pod promoskovskim režimom u Tbilisiju. Pokret Obojene revolucije 2000-ih je pokrenuo svrgavanje korumpiranih postsovjetskih lidera u nekoliko zemalja. Pa je Pašinjan morao biti kažnjen.

Pašinjanova Ahilova peta bila je politička moć enklave Karabah i njenih aktivista u jermenskoj politici. U stvari, on je dobio funkciju suprotstavljajući se njihovoj moći u Jerevanu. Jermenskom narodu je dosta njihove korumpirane, pseudonacionalističke, populističke dominacije maticom koju podržava Kremlj. Kao nekada Sakašvili, Pašinjan je pritisnuo sva Putinova dugmad, pobedivši kroz pravu demokratiju i oteravši marionete Kremlja sa funkcije. Dakle, tokom manjeg sukoba u Karabahu 2020. godine, Kremlj je jasno stavio do znanja da Rusija neće braniti svog klijenta Jermeniju. Rezultat: Azerbejdžan je potpuno evakuisao enklavu u velikom ratu ove godine. Moskva nije mrdnula prstom da odbrani Jermeniju. Dakle, Rusija je očigledno imala udela u ovom sukobu kada je izbio. A tek nedavno je ruska kompanija Lukoil potpisala ugovor o ulaganju 1,5 milijardi dolara u rafineriju nafte azerbejdžanskog naftnog giganta SOCAR u Turskoj. Još jedan udarac za Jermeniju i Pašinjana.

Molim vas da me pažljivo pratite. Najveći bezbednosni partneri Azerbejdžana su Turska i Izrael. Za prve, Azerbejdžan je poslednji korak u nastajanju kopnenog kontinuuma do turskih država Centralne Azije. Ovo će na kraju predstavljati prateću pretnju ruskoj hegemoniji nad njenim starim tamošnjim kolonijama. Putin je odlučio da se sa ovom pretnjom pozabavi na paradoksalan način učestvujući u njoj i tako održavajući svoj uticaj. Do sada je poruka Moskve Azerbejdžanima: Pomogli smo vam da preuzmete Karabah i izgradite saobraćajne arterije između Turske i Stansa. To je šargarepa ako se igraš. Svi se možemo obogatiti u moskovskoj imovini od vrha dole. Gde je bič? Vidiš li Ukrajinu? A sada Izrael. Kao što je više puta pomenuto u ovoj kolumni, pomoć Izraela Bakuu je samo stvaranje još jedne regionalne sile koja će izazvati mule u iranskom dvorištu. Moskva se nije mešala u ovaj projekat… sve dok Iran nije postao ključni vojni saveznik Rusije u ratu u Ukrajini. Odjednom je Moskva previše zavisna od Irana da bi nastavila da igra protiv svih strana, posebno da nastavi da pomaže Izraelu. Ne možete dati pobedu iranskim rivalima na Kavkazu, a da Iranu ne date nešto na drugom mestu. I to nas dovodi do sukoba između Izraela i Gaze. Moskva daje i oduzima.

Široka mreža tunela i količina oružja koje koristi Hamas sugerišu da je građen malim koracima godinama, a ne mesecima, da bi ostao ispod radara. Ovako okrutna operacija morala je da izazove masovni odgovor Izraela, toliko masivan da je dovela do geostrateških konvulzija. Iran je nesumnjivo očekivao takav ishod. Mule su mrzele Abrahamov sporazum i ovo je bio siguran način da se on sruši. Ali pored toga, udarni talasi prete da ponovo podele region u Izraelu protiv islama – sa Iranom kao pionirom. Svaka kalkulacija u cilju seizmičkog potresa regiona… pa, Teheran je morao da obavesti Moskvu o planu. Dakle, može se samo doći do zaključka da su Rusi sigurno znali za to, čak i ako nisu planirali scenario. Na kraju krajeva, demontaža zaštitnog kišobrana rivala širom sveta će preusmeriti njihove resurse iz Ukrajine. I stvara podele između manjinskih grupa unutar rivalskih zemalja ili njihovih interesnih sfera. Otuda Jermenija, Kosovo, Izrael. Sva problematična mesta koja su podložna ruskim provokacijama. Postoje i u Aziji, ali Moskva se ne usuđuje da interveniše u sferi interesa Kine. Osim ako se ne želi poslati jasan signal Pekingu da bi, u hitnom slučaju, nestabilnost mogla izbiti i tamo, na pragu Kine. Otuda i teatralni nestašluci između Putina i Kim Džong Una./Forbes/