Hamasov poklon Vladimiru Putinu

Rusija uživa – a u nekim slučajevima i podstiče – haos u nizu globalnih žarišta koje odvlače Zapad od Ukrajine.

DŽEJMI DETMER I KRISTIAN OLIVER

Hamasov brutalni napad na Izrael dogodio se na rođendan Vladimira Putina.

Ovako katastrofalan bezbednosni šok na Bliskom istoku je verovatno bio dobrodošlo iznenađenje za ruskog predsednika čiji je strateški prioritet da skrene podršku i pažnju Zapada sa Ukrajine. Ogroman požar u Izraelu mogao bi da učini upravo to.

Veliko je pitanje koliko se Kremlju može pripisati za savršenu oluju rastućih kriza – u Izraelu, na Kosovu, na Kavkazu i u Africi – koje se hvataju za Ameriku i Evropu. Mnogima je primamljivo da vide Putina kao glavnog uma ili gospodara lutaka, koji podstiče više sukoba nego što Zapad može da podnese.

U stvarnosti, Putin nije izazvao sve ove krize, ali sada rado doliva ulje na vatru i koristi ih u svoju korist. On uživa u haosu. Propagandisti Kremlja već šire narativ da će rat na Bliskom istoku biti pobeda Rusije i da će novac za Ukrajinu presahnuti.

„Ovo je verovatno bio najbolji rođendanski poklon za Putina. Napad na Izrael će podeliti pažnju jer su SAD, naravno, fokusirane na Izrael“, rekao je diplomata EU.

“Nadamo se da to neće imati dramatičan uticaj na podršku Ukrajini, ali naravno mnogo toga zavisi i od toga koliko dugo traje sukob na Bliskom istoku. Ako zaista želimo da budemo geopolitička Evropska unija, moramo da budemo u mogućnosti da mogu da se nose sa više kriza u isto vreme“.

U Vašingtonu je unapred utvrđen zaključak da će Hamasovi napadi na Izrael usmeriti pažnju SAD na Ukrajinu pošto su apsorbovani posledicama prošlonedeljnog svrgavanja predsednika Kevina Makartija od strane grupe republikanskih tvrdolinijaša – što je dovelo do iste grupe konzervativaca koji žele da smanje pomoć Ukrajini. Trka za smenu Makartija je sada u toku, što otežava Bajdenovu administraciju da dobije odobrenje Kongresa za bilo kakvu dodatnu pomoć koju bi možda želela da pruži Izraelu.

Osećajući opasnost da Zapad izgubi fokus na Kijevu, ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski poigrava činjenicu da su Iran i Rusija bliski saveznici koji podržavaju Hamas, prikazujući borbu protiv Rusije i borbu protiv islamističkih militanata kao jedno te isto. „Izraelski novinari koji su bili ovde u Ukrajini, u Buki, sada kažu da su videli isto zlo gde je bila i Rusija. Isto zlo. A jedina razlika je što postoji terorista „Ovo je organizacija koja je napala Izrael, a ovde je teroristička država koja je napala Ukrajinu“.

Kremlj je srećan

Koliko su Rusi uključeni?

Počnimo sa napadima Hamasa. Rusija se dugo udvarala islamističkim militantima, a lider Hamasa Ismail Hanije i drugi zvaničnici nedavno su otputovali u Moskvu. Posle subotnjih napada, Rusi su brzo skinuli prašinu sa starih planova da vrate granice Izraela na nivo iz 1967. godine. Ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov rekao je da je stvaranje palestinske države osujećeno „destruktivnom politikom“ SAD i skoro da se moglo čuti zadovoljno predeće dok je likujući bivši predsednik Dmitrij Medvedev odbacio napade Hamasa kao „očekivani razvoj događaja“ i usmerio svoj gnev protiv zapad.

„Umesto da aktivno rade na palestinsko-izraelskom sporazumu, ovi idioti [SAD] su se mešali u nas i u potpunosti podržavaju neonaciste [u Ukrajini] okrećući dva blisko srodna naroda jedan protiv drugog“, podsmevao se on.

Portparol Kremlja Dmitrij Peskov sa zadovoljstvom je tvrdio da će ukrajinsko finansiranje sada neizbežno opasti. „Proces snabdevanja kijevskog režima oružjem će doživeti opadajući trend u materijalnom, emocionalnom, finansijskom i tehnološkom smislu“, rekao je on.

Da li to znači da je Rusija bila direktno umešana u napade? To izgleda malo verovatno. Rusija nije ni blizu toliko važna kao Iran kada je u pitanju naoružavanje i finansiranje Hamasa.

Norman Roule, bivši visoki američki obaveštajni zvaničnik, tvrdio je da je politička podrška Moskve Hamasu ohrabrila grupu da počini nasilna dela, ali je rekao da je svaka uloga Rusije osim toga verovatno skromna. „Ova strategija omogućava Rusima da tvrde da podržavaju mirovni proces, ali nasilje koje je rezultiralo remeti region, skreće pažnju kreatora politike sa ruske agresije u Ukrajini i privlači američke marince od Crnog mora do istočnog Mediterana“, rekao je on za POLITICO .

Koketiranje sa Hamasom i podrška Palestincima takođe pomažu Putinu u njegovom nastojanju da se pojavi kao ključni igrač u globalnom prestrojavanju protiv Zapada, zajedno sa zemljama poput Kine i Irana. On je pre samo nekoliko dana izjavio da Rusija želi da „izgradi novi svet“, okrivio Zapad za rat u Ukrajini i izjavio da je sukob završen „na principima na kojima će se zasnivati novi svetski poredak“.

Ruski saveznik i glavni prekomorski vojni snabdevač Iran svakako takođe želi novi svetski poredak, ali je upitno u kojoj meri će Teheran Hamasu davati konkretna naređenja. Rul je sumnjao da je Teheran umešan u operativno planiranje napada. Ali ovo je nesporazum o tome kako Iran funkcioniše, kakvu ulogu igra i kako koristi proksije”, rekao je on. Iran “stvara Frankenštajnovo čudovište i onda ga pušta na selo.”

Ovakav pristup zagrejavanju globalne geopolitike Rusiji sasvim odgovara.

Kriza na Kavkazu

Nagorno-Karabah na Južnom Kavkazu je još jedna žarišna tačka u kojoj ga Putinovi kritičari optužuju da je organizovao krizu zbog koje je više od 100.000 etničkih Jermena pobeglo iz domovine svojih predaka nakon 24-časovnog vojnog napada Azerbejdžana 19. i 20. septembra, namerno izazvanog.

I ovde se pojavljuje složena slika. U nekim krugovima, katastrofa je viđena kao znak ruske slabosti – da Moskva više ne može da garantuje bezbednost Jermena pred napadom Azerbejdžana koji podržava Turska.

Rusija, s druge strane, pokušava da sugeriše da je namerno prestala da podržava Jermene u Karabahu kako bi izvršila pritisak na SAD i EU da pomognu u rešavanju egzodusa izbeglica. Poruka Moskve je da kažnjava i napušta jermenskog premijera Nikola Pašinjana jer je odustao od saveza sa Rusijom i pokušavao da svoju zemlju postavi na zapadniji kurs.

U ovom slučaju, verovatnije je da je Putin odigrao ulogu. Malo iskusnih posmatrača veruje da je zamislivo da bi Azerbejdžan poslao svoje trupe bez zelenog svetla Moskve – ili bez da Rusi izglade stvari sa Teheranom, tradicionalnim neprijateljem Azerbejdžana koji je dugo izražavao zabrinutost zbog promena granica na Južnom Kavkazu.

Slučajno ili ne, kako su azerbejdžanske snage napredovale, ruski ministar odbrane Sergej Šojgu bio je u Teheranu na razgovorima sa visokim iranskim vojnim i bezbednosnim zvaničnicima, uključujući Mohameda Bagerija, načelnika štaba iranskih oružanih snaga, i Amira Ali Hadžizadeha, šefa Islamske revolucionarne Vazdušna i protivvazdušna odbrana korpusa garde Putovanje u svemir.

Sasvim je moguće da se Nagorno-Karabah pojavio u pregovorima.

I predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel ne ostavlja nikakvu sumnju da za katastrofu na Kavkazu smatra Putinovom krivicom: Jermeni su „izdani” neradom ruskih mirovnjaka.

Predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel takođe ne ostavlja sumnju da za katastrofu na Kavkazu smatra Putinovom krivicom: Jermeni su „izdani” nečinjenjem ruskih mirovnjaka.

Balkanska zbrka

Četiri dana nakon što je Azerbejdžan zauzeo Nagorno-Karabah, Balkan je bio svedok drskog i zapanjujućeg sukoba između naoružanih Srba i policije u selu Banjska u opštini Zvečan na severu Kosova. Kosovo je optužilo predsednika Srbije Aleksandra Vučića da je naredio napad, dok drugi vide ruku krajnje desnih srpskih ultranacionalista koji imaju bliske veze sa Moskvom.

Kosovari i Albanci dugo su tvrdili da je Rusija primarna sila u pokušaju da izazove novi rat na Balkanu. Samo prošlog meseca, albanski premijer Edi Rama rekao je da Rusija koristi tenzije na Kosovu da opravda svoje „neoimperijalne snove“.

Bez obzira da li je Putin direktno umešan ili ne, rasplamsavanje na Balkanu bi očigledno bilo u interesu Rusije i predstavljalo bi još jednu veliku smetnju za umorni Zapad koji se već bori da održi svoju koherentnost i jedinstvo.

Godine 2018, svedočeći pred kongresnim komitetom, Henri Kisindžer, bivši američki državni sekretar dobro upućen u geopolitičke mahinacije, odbacio je ideju da su sve „pojedinačne krize u različitim regionima“ samo rezultat slučajnosti.

„Tradicionalni obrasci rivalstva velikih sila se vraćaju“, upozorio je tada./Politico/