Godina Putinovih ratnih laži

Dana 24. februara 2022. godine, Vladimir Putin, ruski predsednik, izdao je naredbu o invaziji na Ukrajinu, oslobađajući punu snagu svoje vojske na neugroženog suseda, i punu snagu svojih propagandista na sopstveno stanovništvo. Malo je sumnjao u svoje izglede. Godinama ga je svetska štampa smatrala izuzetno lukavim strategom; u isto vreme, metodično je potiskivao civilno društvo u svojoj zemlji i potiskivao bilo kakve nesuglasice u Kremlju.

Pa ko će ga zaustaviti na putu za Kijev? Nije li Donald Trump tokom svog predsedavanja razotkrio i produbio pukotine u NATO alijansi? Pod Joeom Bidenom, činilo se da su Sjedinjene Države okončale spoljnopolitičke avanture – ponižene haotičnim povlačenjem trupa iz Avganistana i ometene unutrašnjim neslaganjima. Šta je sa samom Ukrajinom? Bila je to pseudonacija, beznadežno korumpirana i na čelu sa Vladimirom Zelenskim, bivšim glumcem sitkoma sa ocenom odobrenja ispod trideset procenata. Putin je spokojno pretpostavio da će u roku od nedelju dana njegove trupe zauzeti Kijev, uhapsiti Zelenskog i njegove savetnike i uspostaviti grupu saradnika. Putin je očekivao da će istoričari proslaviti njegovu legitimnu obnovu carske Rusije.

Godinu dana kasnije, posledice njegovih zabluda su ogromne i krvave. Ne znamo tačan broj ubijenih i ranjenih, mada je to sigurno više od četvrt miliona. Ravnodušan prema gubicima na svojoj strani, a još manje na ukrajinskoj, Putin je poslao svoje poslušnike u provincije da prikupe više ljudskog materijala za mašinu za mlevenje mesa u svom ratu. Šta je sa njegovom strateškom veštinom? Godinama je kremljsko rukovodstvo reklamiralo modernizaciju svojih postsovjetskih oružanih snaga, sofisticiranost svoje “asimetrične” vojne doktrine. Ali svaki verodostojni analitičar invazije bio je zapanjen obimom Putinove nepromišljenosti — patetičnim planiranjem i lošim obaveštajnim podacima, nedostatkom obuke i logističke podrške, bezakonjem njegovog oficirskog kora. Kako se ispostavilo, njegova strategija je bila najprimitivnija i kriminalna sorta: namerno udaranje civilnih objekata-škola, bolnica, stambenih kuća, elektrana, mostova. U Buči, Khersonu, Izyumu i drugde, ruske snage i plaćenici primenjivali su dela mučenja koja su dobro dokumentovali novinari i organizacije za ljudska prava.

Šta je Putin postigao za godinu dana? Da bi se postavila pozornica za ovu potpunu invaziju – treba podsetiti da se prvi čin agresije dogodio 2014.godine, kada su ruski vojnici zauzeli Krim i infiltrirali se u Donbas – izdao je dugačak, istorijski iskrivljen manifest koji je tvrdio ono što je godinama govorio stranim liderima: da ne postoji takva stvar kao što je ukrajinska državnost. Ali nakon što je napao Ukrajinu i učinio to sa takvom brutalnošću, ujedinio je Ukrajince u njihovoj mržnji prema Rusiji i njihovoj odlučnosti da stvore budućnost slobodne, nezavisne i evropske nacije.

Ruski propagandisti (slično kao i propagandisti G.O.P.-a) nazivaju predsednika Bajdena lažljivim hakerom, nesposobnim da prođe kroz koherentnu rečenicu, a kamoli da pruži efikasan otpor ruskim oružanim snagama. Ipak, u proteklih godinu dana, Bajden je vodio spoljnu politiku kompetentnosti i moralne jasnoće, vešto balansirajući snagu, diplomatiju i uzdržanost. Nakon što je javno predvideo Putinovu nameru da izvrši invaziju, Bajden je dobio podršku Kongresa da pošalje skoro trideset milijardi dolara pomoći Ukrajini, snabdevajući njene oružane snage ključnim sistemima protivvazdušne odbrane, mobilnim višecevnim bacačima raketa i, nedavno, tenkovima M1 Abrams. Bajden je prepoznao i reklamirao ogromne uloge u sukobu, ali se potrudio da ne izazove direktan sukob sa Rusijom. Evropljani su delovali sa sličnom odlučnošću. Protivljenje u Kongresu podršci ukrajinskom cilju do sada je bilo ograničeno uglavnom na desno krilo Republikanske partije, uz asistenciju njenih pratećih medija.

Putinov neuspeh proteže se daleko izvan bojnog polja. Izolovao je Rusiju od većeg dela sveta, narušavajući njenu reputaciju, ekonomiju i izglede. Stotine hiljada Rusa — često najboljih i najpametnijih u tehnologiji, akademiji i umetnosti — napustilo je zemlju. Budući da Putinov glavni politički protivnik, Aleksej Navaljni, čami u zatvorskom logoru, a nezavisni mediji su ugašeni, može izgledati da je Putin obezbedio ravnodušnost svih svojih podanika. Pa ipak, postoje znaci nezadovoljstva: protesti, izolovani akti otpora izveštavani su na Telegramu i drugim društvenim medijima. Jedna od najprodavanijih knjiga u Rusiji prošle godine bio je distopijski roman Džordža Orvela 1984. Nedugo nakon invazije, policija u gradu Ivanovo uhapsila je dve osobe koje su na ulici delile besplatne primerke. Cifre prodaje su toliko visoke, a implikacije toliko očigledne da je Marija Zaharova, portparolka Stejt departmenta, bila prinuđena da odbaci ideju da roman ima bilo kakvu sličnost sa Putinovom vladavinom. „U školi su nas učili da je Orvel opisao strahote totalitarizma“, rekla je ona. „To je jedan od onih globalnih lažnjaka. Umesto toga, roman pokazuje „kako liberalizam vodi čovečanstvo u ćorsokak“.

Iako je godišnjica Putinove invazije trenutak da se oda svečana počast mrtvima i da se proslavi zadivljujuća otpornost Ukrajine, to ne može biti znak bezobzirnog preteranog samopouzdanja. Ovo je rat koji bi mogao da traje veoma dugo. Kako Dara Massicot, ekspert za rusku vojsku, piše u najnovijem izdanju časopisa Foreign Affairs, „ruske oružane snage nisu potpuno nesposobne ili nesposobne da uče“. Njen članak vešto anatomizira ruske neuspehe, ali takođe ulazi u alarmantnu dubinu o tome kako vojno rukovodstvo može da pozove stotine hiljada regruta i bolje iskoristi resurse ogromne zemlje da nanese veći bol Ukrajini. Ono što je najvažnije, izgleda da Putina nije briga za žrtve u svojim redovima. Nedavno je stotine njegovih vojnika, prema rečima jednog od vodećih ruskih oficira, ubijeno „kao ćurke na streljani“ u gradu Vuhledar, na istoku Ukrajine. Putin je lakonski odgovorio na debakl. Njegova 155. brigada marinaca, rekao je, „radi kako treba“.

Jedan od mnogih poklona koje su Zelenski i ukrajinski narod dali tokom protekle godine je primer njihove hrabrosti i njihovog zdravog razuma. Oni su herojski zaustavili zabludu. Putin je rekao Ukrajini da to nije nacija. Ukrajina je dala svoj odgovor. Kao što je Orvel napisao u svom romanu: „Bilo je istine i bilo je neistine, i ako ste se držali istine, čak ni protiv celog sveta, niste bili ludi“./The new Yorker/