Više od 60 odsto iranskih glasača nije učestvovalo na predsedničkim izborima 28. juna, uprkos tome što su oni proglašeni važnim jer bi sledeći predsednik mogao da nasledi vrhovnog vođu ajatolaha Alija Hamneija.
Pošto nijedan kandidat nije dobio dovoljno glasova za potpunu pobedu na izborima, drugi krug glasanja održaće se 5. jula između reformskog kandidata Masuda Pezeškijana i konzervativnog tvrdolinijaša i bivšeg nuklearnog pregovarača Saida Džalilija.
Rekordno nizak odziv je usledio nakon rasprostranjenih poziva disidenata u zemlji i inostranstvu da se bojkotuju glasanje, uz argument da glasanje na prošlim izborima ništa nije promenilo.
U Iranu je odziv birača opao od 2020. godine, delom zbog rastuće frustracije zbog nedostatka sloboda, slabljenja ekonomije i pada životnog standarda.
Govoreći za Radio Farda za RSE/RL, iranski politički aktivista sa sedištem u Švedskoj Mahdieh Golrou rekao je da je opadajući odziv birača na nedavnim velikim izborima takođe direktan rezultat „koordinisanog čina građanske neposlušnosti koji je omogućio nezadovoljnoj javnosti da „ obavesti vlasti o vašem odbijanje“.
Više od 50 političkih aktivista u Iranu i drugim zemljama pozvalo je mase da nastave bojkot do drugog kruga izbora 5. jula.
„Svako političko učešće ili glasanje za ručno odabrane i nemoćne kandidate je mračna i gorka šala“, rekli su aktivisti, uključujući i zatvorskog nobelovca Nargesa Mohamadija, u saopštenju od 30. juna.
Oni su tvrdili da bi izbegavanjem „nameštenih scenarija“ Islamske republike, javnost sebe postavila u poziciju moći i olakšala „rušenje režima“.
Faktor straha
Posle izbora 28. juna, analitičari su za RSE rekli da bi strah od još jednog tvrdolinijaškog predsednika mogao da navede neke koji su bojkotovali prvi krug da glasaju za Pešekijana u drugom krugu.
Čini se da se Pezeškijan i njegove pristalice društvenih medija sada fokusiraju na to, ubeđujući pristalice bojkota da glasaju za njega.
Pezeškijan je na Ks 30. juna napisao da je „budućnost Irana u opasnosti“ i da samo visoka izlaznost birača može spasiti zemlju.
Međutim, ubediti ih da daju svoj glas neće biti lak zadatak. Posmatrači sumnjaju da je Pezeškijan pravi reformator, s obzirom na to da u velikoj meri podržava Hamneijevu politiku i da se verovatno smatra relativno bezopasnim za ciljeve klerikalnog establišmenta.
Neki su rekli da će Peškijan morati da predstavi jasan reformski program pre nego što bi se moglo očekivati da opoziciono orijentisani birači glasaju za njega.
Drugi su ukazivali na opasnosti od predsedništva Džalilija, upozoravajući da bi on mogao da nastavi sa primenom hidžaba, islamske marame za žene, i postavi Iran na put potpune globalne izolacije, po uzoru na Severnu Koreju.
Bivši ministar telekomunikacija Mohamed Džavad Azari Jahromi obećao je da Iranci “neće dozvoliti da Iran padne u ruke talibana”, što je predlog koji nisu pozdravili pristalice iranskog šiitskog klerikalnog establišmenta.
Obraćajući se većini glasača koji nisu izašli na birališta, reformski nastrojeni poslanik Gholamreza Tajgardun rekao je da su se njihovi „glasovi čuli“. Međutim, pozvao ih je da učestvuju u drugom krugu kako bi pokazali da „zajedno“ možemo doneti promene.
Čak i ako se bojkot prekine, apatija birača ostaje ozbiljna prepreka.
Neki Iranci koji ne podržavaju bojkot postavili su pitanje da li ima smisla glasati.
Hosein Dehbaši, dokumentarista povezan sa pro-reformskim pokretom, upitao je na Ks da li postoji „razlika između lošeg i goreg“ kada je vlada na kraju ograničena u onome što može da uradi.
Prema rečima francuskog sociologa Saida Pejvandija, mnogi ljudi u Iranu dele ovo mišljenje.
„Iransko društvo više ne prihvata obećanja tako lako jer je njegovo poverenje više puta iznevereno“, rekao je Pejvandi stanici za RSE Radio Farda. Islamska republika „nikada nije razumela“ nezadovoljstva ljudi, dodao je on, a sada je „poverenje u establišment urušeno“./Rferl/