Emigrantska antiputinova opozicija rizikuje da postane žrtva nove operacije poverenja – analiza

Paul Goble i The Jamestown Foundation

Još od 1920-ih nije postojala tako velika ruska emigracija posvećena promenama kod kuće, sa barem nekim članovima spremnim da podrže ili čak organizuju nasilne napade na režim u Moskvi. I zato, ne treba da čudi što neki sada sumnjaju da Kremlj možda razmišlja da li da se upusti u reprizu strategije Vladimira Lenjina koju je režim Vladimira Lenjina koristio pre jednog veka da bi omalovažio i uznemiravao takve protivnike, dugo poznatu kao Operacija Poverenje. Očigledno, da bi bila efikasna, o ovoj taktici ne raspravljaju sami ruski zvaničnici. Da bi razgovarali o strategiji, ona bi bila mnogo manje delotvorna. Ali neki u ruskoj emigraciji već izražavaju zabrinutost da bi režim Vladimira Putina – zbog dominacije obaveštajnih službi i zbog ruske sklonosti da koristi taktiku koja je nekada funkcionisala iznova i iznova – sada mogao da uradi ono što su davno uradili Lenjin i Čeka efektivno.

Mnogi koji se protive Putinu uzeli su k srcu ono što on radi, o čemu svedoči militantni antiputinov pokret koji se formira unutar Rusije dizanjem u vazduh centara za okuplanje i sabotažom na železničkim prugama. Ovi klevetnici su još više ohrabreni pojavom nekoga u Ukrajini ko izgleda da predstavlja ove grupe (vidi EDM, 17. maj). Zaista, takve ljude je još više obradovala pojava Ilje Ponomarjova, ruskog emigranta u Ukrajini koji tvrdi da predstavlja Rusku nacionalnu republikansku armiju i traži podršku svih onih koji se protive Putinovom režimu da izvrše napade na njega. (Idel .Rijaliti, 3. septembar). Želja takvih ljudi da to učine i pažnja i podrška koju dobijaju je razumljiva, ali sadrži opasnost na koju se mnogi ne fokusiraju.

Dmitrij Savvin, urednik konzervativnog portala Russian Harbin sa sedištem u Rigi, Letonija, kaže da ga situacija sa sadašnjom ruskom političkom emigracijom podseća na „loš rimejk emigrantske istorije 1920-ih i 1930-ih godina“, i da bi to trebalo da bude razlog za uzbunu. , posebno u ovom konkretnom slučaju. On tvrdi da je aksiomatično da oni koji se protive Putinu moraju da podrže istinsko podzemlje u Rusiji posvećeno istoj stvari. Ali moraju biti potpuno sigurni da podržavaju istinski pokret, a ne pokret koji su stvorile obaveštajne službe da razoružaju i unište sve šanse za promenu režima (Harbin.lv, 9. septembar).

Prvo, to je podelilo emigraciju na one koji su pali na argument Trusta o tvrdnji da su pravi borci za slobodnu Rusiju protiv onih koji su se zalagali za oprezniji pristup.

Drugo, dao je Trust-u i njegovim čekistima bič u ruke, ne samo na način da Moskva uvek zna planove emigranta, već i time što je dozvolio operativcima Trusta da tvrde da, pošto su oni na terenu, samo oni, a ne emigranti, trebalo bi da odluče kada i gde da napadnu, čime će ruske emigrante izolovati.

I treće — i moguće njegova najvažnija karakteristika — kada je Trust razotkriven 1927 (a to su gotovo sigurno uradili sami Sovjeti), oni u emigraciji koji su verovali u njega našli su se diskreditovani u očima svih drugih, dajući Moskva još jedan pozitivan ishod. (Za pozadinu o ovoj mutnoj operaciji, koja je nekada bila nadaleko poznata na Zapadu, ali je uglavnom zaboravljena, pogledajte, posebno, Simpkins i Dajer, The Trust, 1989; Brook-Shepherd, Iron Maze: The Vestern Secret Services and the Bolsheviks , 1998; i Sergej Vojcehovski, Trust, na ruskom, 1974, između ostalih zapadnih studija o sovjetskim obaveštajnim operacijama.)

Prema Savvinu, u Rusiji se sada možda pojavljuje istinsko antiputinovo podzemlje; zaista, on ukazuje da se veoma nada da je to prilika.  Ali pre nego što bilo ko u emigraciji odluči da li je to prava ili samo zavera FSB, potrebno je odgovoriti na još mnoga pitanja o tome šta se zapravo dešava u Rusiji i ko stoji iza ovih akcija, razumno sugeriše on, da sadašnja ruska emigracija ne padne u veoma istu zamku kao što su to učinili njihovi sunarodnici pre jednog veka./eurasiareview/