Dezerteri iz Rusije u Srbiji: Zalog mira u borbi protiv terora

Sudbina ruskih dezertera u rukama je Evropske unije, ali se već nazire neslavna završnica. u kojoj će biti prepušteni alternativi, piše autor (EPA)
Beograd je u poslednjem emigrantskom talasu, nakon naredbe ruskog predsednika Vladimira Putina o obaveznoj mobilizaciji, postao utočište više stotina dezertera, vojnih obveznika kojima, zbog odbijanja učešća u ratu, prete dugogodišnje zatvorske kazne. Sudbina ovih mladića, njihovih devojaka, tek zasnovanih porodica, a biće ih još do gotovo izvesnog zatvaranja granice, o čemu se nezvanično govori na emigrantskim grupama, nije novost za Srbiju, nesumnjivo agresorsku državu sa hiljadama unutrašnjih emigranata – dezertera devedesetih godina prošlog veka.

Dezerteri brinu o svojoj sudbini, sudbinama bliskih rođaka koje su ostavili u Rusiji, a oni koji su došli u februaru ove godine (naši sagovornici) – u prvi plan ističu cinizam Zapada prema antiratnom pokretu u Rusiji. Kao da, kažu, Zapad želi da svi antiratno raspoloženi Rusi budu pohapšeni, da ruski zatvori budu puni, ali da protesti potencijalnih vojnika i njihovih porodica zaustave osvajačke namere Vladimira Putina. Razumeju strah nekih država od dolaska velikog broja emigranata, pa i Srbije u kojoj trenutno žive, ali ističu da je Srbija tek stepenica na njihovom putu ka nekoj od zapadnih država. I veruju u to da je pomoći ljudima koji ne žele da ubijaju, iz bilo kog razloga, elementarno ljudskog, političkog, verskog – istinski humanizam.

 Crni scenario: Robija do amnestije

U tom kontekstu ističu da su pravi pobunjenici – dezerteri, oni koji su pobegli iz Rusije još 2014. godine, a da među sadašnjim emigrantima ima i onih koji podržavaju Putina, ali beže od rata. Srbijanska alternativa, koja ima veliko iskustvo u pružanju podrške dezerterima, ni u vreme početka jugoslovneskih ratova nije pravila razlike u motivaciji dezertera – bilo je dovoljno to da neće da ubijaju i da budu žrtvovani. Ruski će će emigranti moći da računaju na gostoprimstvo i prijateljski odnos alternativnih grupa, možda stranaka i normalnih pojedinaca, na skromnu javnu podršku, ali svakako ne i na blagonakloni odnos ksenofobičnog sveta i rusofila koji čine većinu, jer u Srbiji postoje i militantne grupe koje regrutuju vikend-ubice za odlazak u srce ruskih hegemonističkih avantura.

Najteže što se može dogoditi mladim Rusima – dezerterima u Srbiji je da Putinov režim zahteva od režima Aleksandra Vučića izručenje dezertera osuđenih u odsustvu na višegodišnje zatvorske kazne (ne sumnjajmo da će biti tako) i da – možemo li da zamislimo odbijanje? – počne lov na ljude sa kojim se Srbija već suočavala, kada je htela da popuni svoje jedinice u Slavoniji, tokom opsade Vukovara i nakon nje. Kada su se već slamali snovi da će, koliko do jutra, ideolozi piti kafu u “Esplanadi”.

Dezerteri iz Rusije mogli bi, dakle, da budu izručeni Rusiji i poslati na izdržavanje kazne, a na amnestiju, što je, uz otpor i ključna reč vezana za dezerterske pokrete, ne mogu da računaju, makar dok je Putin na vlasti. Zakoni o amnestiji nekadašnje Savezne republike R Jugoslavije (Srbija i Crna Gora) doneti su pod pritiskom Evropske unije, na šta ruski dezerteri ne mogu da računaju. A i taj pritisak ima svoju drugu stranu. Njime nije, kako je pisala ugledna pravnica i aktivistkinja Biljana Kovačević – Vučo, omogućen prigovor savesti, odbijanje učešća u ratu iz moralnih i političkih razloga.

Mobilisani i postali ‘legitiman vojni cilj’

Taj se zakon, donet po nalogu zapisanom u Dejtonskom sporazumu, dosledno primenjivao, ocenile su države Evropske unije, pa su “deportovani prigovarači savesti kojima u nekima od tih zemalja nije odobreno pravo boravka”. “Po povratku u SR Jugoslaviju, a nakon početka NATO bombardovanja, mobilisani su i postali ‘legitiman vojni cilj’. Dugogodišnje protivljenje ratu i odbijanje da učestvuju u njemu na kraju je ‘nagrađeno’ njihovim žrtvovanjem i svođenjem na topovsko meso”, pisala je Biljana Kovačević – Vučo.

Sudbina ruskih dezertera, sasvim izvesno, u rukama je Evropske unije, ali se već nazire neslavna završnica, u kojoj će biti prepušteni alternativi. Staša Zajović, koordinatorka beogradske antimilitarističke grupe Žene u crnom, kaže da su “dezerteri zalog mira. Dezerterstvo treba podržati, sudbinom dezertera koji su odbili da budu topovsko meso u imperijalnoj agresiji Putina treba da se bave sve države Evropske unije, da im daju vize. Treba samo da se ponašaju u skladu sa Osnivačkim aktom Evropske unije i Rezolucijom o dezerterima iz 1994. godine”, naglašava ona.

Povodom protesta u Rusiji, ističe da je trenutno “najveći moralni imperativ za celo građanstvo u agresorskoj državi da podrži sve muškarce koji neće u rat. Godinama smo, još od 2014, u kontaktu sa ženskim grupama i aktivistkinjama iz Rusije, divim im se i znam da će sve uraditi najbolje da što veći broj muškaraca spasu odlaska na front”, kaže Staša Zajović.

Pobuna protiv masovnih ubica

Ima, dakle, mesta komparaciji sa dezerterstvom u Srbiji s početka devedesetih (otpor mobilizaciji zabeležen je i u Crnoj Gori); razlika je u tome što u Srbiji nije bilo masovnog hapšenja protivnika rata; otpor je iskazivan nenasilnim akcijama, od kojih su neke bile i masovne, ali su dezerteri bili suočeni sa progonom koji je realizovala vojna policija, u sadejstvu sa “civilnom”, a angažovana je i široka mreža potkazivača, u srbijanskom svakodnevnom govoru – pozivara. To su civili koji donose pozive, a ako mobilizacijski poziv niko ne primi, na poleđini ispišu opaske po vlastitom nahođenju (“čuje se muzika iz kuće”, “viđen u toku dana”, “komšiluk kaže da odlazi ujutru na fakultet”). Dovoljno za revnosno režimsko pravosuđe da presudi – nije bilo retko – pet godina robije.

Teško je bilo vojnim beguncima u Srbiji 1991. godine, kada su i organizovani brojni protesti,  Ipak, najdelotvornije su bile akcije pomoći dezerterima koji nisu smeli da spavaju kod svojih kuća, njihovo skrivanje obavila je alternativna mreža pomoći. U svakom slučaju, na mobilizacijske pozive se tokom kampanje u leto i jesen 1991. godine u Beogradu odazvalo tek petnaestak procenata pozvanih, u Vojvodini još i manje. Ostali rezervisti čekali su da budu u velikoj skupini koja se protivila. (“Kad napadnu Srbiju – eto nas!”)

U drugoj polovini 1991. godine počele su garnizonske pobune, najveća u Kragujevcu, oko 7.000 ljudi odbilo je odlazak na ratište, potom se oko 2.000 mobilisanih iz tog garnizona vratilo iz Slavonije; slede Smederevo, Kruševac, Aranđelovac, Bač, Niš, Vranje, Valjevo, Velika Plana, Topola, Svilajnac… Procenjuje se da je u Srbiji 1991. i 1992. godine mobilisano 140.000 ljudi, a da je najmanje 100.000 mladića pobeglo iz zemlje. Protiv oko 10.000 dezertera pokrenut je krivični postupak. U pobunama rezervista učestvovalo je najmanje 55.000 mobilisanih. Nedovoljno da se prekine rat, da se pobedi strah. Dovoljno da se svako suoči sa svojom savešću.

Tako su govorili Dobrica Ćosić i Momo Kapor

Dezerteri su bili pod pritiskom roditelja i starijih, vladala je bojazan zbog osude patrijarhalne sredine i javnosti, a režimska propaganda stvorila je atmosferu blaćenja i linča prema njima. Velikosrpski ideolozi bili su nadahnuti, ne sumnjajmo da je tako i u Rusiji. Dobrica Ćosić, ključni kreator velikosrpskih hegemonističkih pohoda, uvek nakazno kreativan, presudio je pacifizmu, nazvavši ga “lažima i kukavičlukom”: “Neutralnost danas, kada se protiv srpskog naroda vodi rat, smatram lažju i moralnim kukavičlukom. (…) u danima ustaškog rata protiv srpskog naroda u Hrvatskoj (…) ideološka i pacifistička retorika je besmislena (…) to je srpsko antisrpstvo.”

Doglavnik među srbijanskim besmrtnicima poučiće Srbe rečima malo oštrijeg među istomišljenicima: “Kako kaže profesor Radovan Samardžić, Srbi su uvek imali visok procenat otpada. Srbi koji nisu ni Srbi”, kazaće Matija Bećković. Nimalo nonšalantnan, kakvim ga je poznavala srbijanska javnost, izustiće (fakat nešto kasnije) pisac Momo Kapor: “Čini mi se da je u ovom trenutku Beograd, na žalost, pravi petokolonaški grad, pun smutljivaca, kukavica, lažnih pacifista, navijača za suprotni tabor, ali to nije čitava ova zemlja Srbija, koja može sebi i u ovakvom trenutku da dozvoli taj luksuz i trpi tu menažeriju na svojoj grbači sa koje može da je strese kao onaj vepar sa Karađorđeve zastave koji stresa dosadne buve.”

Nema više ko da puca u ljude

Dali su sve od sebe, ali je ipak srbijanski politički i vojni vrh čupao kosu: “Jedna elitna jedinica Gardijske divizije doživela je rasulo – ostala je bez vojske odlaskom regruta posle odsluženja vojnog roka, a popuna rezervistima nije uspela. Jedino je uspešno mobilisana Treća brigada iz Požarevca. Ona je izvukla iz blokade vinkovačku jedinicu. Druga mehanizovana brigada (Valjevci) kompletno je pobegla. To su ortodoksni srpski nacionalisti. Sada u Šidu stoji kompletna tehnika Druge mehanizovane brigade bez vojske. Za Slavoniju je trebalo mnogo vojske, oni pešadiju nemaju”, beleži Borisav Jović u knjizi Poslednji dani SFRJ.

Ostaje u domenu pretpostavki kakav bi se rasplet dogodio u Slavoniji, čitavoj Hrvatskoj, docnije u Bosni i Hercegovini, da je odziv na mobilizacije Slobodana Miloševića bio značajniji. Kakvi bi se tek novi planovi smišljali. Da li bi se javno i glasno snivalo dalje od Karlobaga i Virovitice (kao što se, istina mrmoljenjem, obznanjuje danas). A za komplementarni naučni pristup je pitanje zašto su poslovno sposobni stanovnici Srbije do 1996. godine (dotad Milošević nije morao da krade) na glasačkim listićima zaokruživali onog ko im je terao sinove na klanicu. Da ubijaju tuđu decu./Al Jazerra