Piše Janusz Bugajski
Na Balkanu je široko rasprostranjeno mišljenje da smirivanjem Srbije zapadne vlade zapravo doprinose destabilizaciji regiona. Čak i dok predsednik Aleksandar Vučić sledi agendu „Srpski svet“ i podstiče međuetničko neprijateljstvo, prema njemu se postupa kao prema konstruktivnom državniku koji može da pomogne u obezbeđivanju regionalne bezbednosti. Postoje dva glavna razloga za ovu samodestruktivnu zapadnu politiku: zabluda o konverziji i averzija prema riziku.
Čini se da lideri SAD i EU iskreno veruju da se politički lideri poput Vučića mogu pretvoriti u saradničke demokrate. Očigledno je da će se to dogoditi učešćem na sastancima i pregovorima na visokom nivou koji će stvoriti uzajamno poverenje. Prema ovom scenariju, čak će i “bivši” nacionalista i propagandista shvatiti da treba da pravi kompromise ako Srbija želi da se pridruži Evropskoj uniji i dobije značajna sredstva za pridruživanje.
Nažalost, takva politika angažovanja pretrpela je poražavajući neuspeh u slučaju ruskog predsednika Vladimira Putina. Godinama su zapadne vlade vodile beskrajne diskusije, potpisivale sporazume i omogućavale ruskoj državnoj energiji i novcu da prodru u Evropu u uzaludnoj nadi da će to pretvoriti Rusiju u normalnog partnera. Umesto toga, prodor Moskve u zapadne institucije imao je upravo suprotan efekat, omogućavajući Rusiji da izvrši ucene i iznude koje su najistaknutije nakon njene pune invazije na Ukrajinu u februaru.
Beograd je iskoristio naivne nade Zapada da spreči bilo kakve ozbiljne posledice svog odbijanja da prizna Kosovo kao nezavisnu državu. Učestvujući u neuspešnim pregovorima uz posredovanje EU, Vučić redovno preti Kosovu i oštro se protivi njegovoj nezavisnosti, o čemu svedoče nedavni sporovi oko automobilskih tablica i pasoša, Vučić često provocira sukobe pokušavajući da diskredituje vladu u Prištini kako bi mogao na neodređeno vreme da odloži sve sporazume koji vode do međusobnog međudržavnog priznanja.
Beogradu je takođe dozvoljeno da doprinese destabilizaciji Bosne i Hercegovine i Crne Gore bez ikakvih posledica. Iako Vučić i lider Republike Srpske Milorad Dodik možda ne vole jedni druge, njihova politika se međusobno pojačava. Dodik drži Bosnu nestabilnom, pomaže u oživljavanju hrvatskih nacionalističkih pretenzija na zapadnu Hercegovinu i održava bliske odnose sa Moskvom. To pomaže Vučiću da nastavi svoj program „Srpski svet“ držeći Sarajevo van ravnoteže i prebacujući krivicu sa Beograda na Banjaluku.
Beograd je postao drzak da njegove akcije neće imati ozbiljnije posledice iz zapadnih prestonica. U nedavnom primeru, ministar spoljnih poslova Srbije Nikola Selaković i njegov ruski kolega Sergej Lavrov potpisali su dokument o bilateralnim konsultacijama u koordinaciji spoljne politike. Iako su Brisel i Vašington formalno osudili taj potez, kojim se očigledno zanemaruje insistiranje EU da kandidati ometaju svoje odnose sa Moskvom, Vučić je računao da reči EU neće biti praćene smislenim delima.
Drugi razlog blagog pristupa režimu Srbije je averzija prema riziku. Zapadne vlade radije održavaju status kvo sve dok ne sklizne u nasilje, umesto da usvoje strože politike za postizanje konkretnih ciljeva. Vučić se poigrava ovim strahovima i tvrdi da bi bez njega radikalniji elementi mogli da izazovu potpuni rat u regionu. Računa da će Zapad radije igrati na sigurno nego da osporava njegove pretpostavke. Paradoksalno, slab zapadni pristup koji umiruje ekspanzionistički nacionalizam verovatnije će dovesti do pogrešnih proračuna i nasilja nego čvrsta politika državne konsolidacije u Bosni, Crnoj Gori i Kosovu i neutralizacija svih pannacionalnih projekata.
Ukoliko Brisel i Vašington ne razviju jasan raspored međusobnog priznavanja između Srbije i Kosova i ne navedu ekonomske i diplomatske posledice nepriznavanja, Vučić će nastaviti da igra na kartu Kosova kako bi okupio nacionaliste i stvorio neizvesnost. Isto tako, u Bosni, ukoliko ne bude potpunog protivljenja srpskim i hrvatskim separatistima i odlučnosti da se reformiše državna struktura, zemlja će i dalje biti podložna unutrašnjoj i spoljnoj destabilizaciji.
Ako se vidi da se pansrpstvo odobrava u glavnim prestonicama EU, onda će to podstaći druge iredentističke projekte, uključujući pankroatizam i panalbanizam. Zagreb pažljivo prati kako Beograd koristi slabosti SAD i EU i nastoji da oponaša njegove uspehe. Ovo podseća na rane dane rata 1992-1995, kada su hrvatski nacionalisti odlučili da osnuju sopstvenu državu Herceg-Bosnu, kada su videli da zapadne vlade tolerišu nasilno stvaranje RS masovnim ubistvima i proterivanjem Bošnjaka.
Panalbanizam i širenje države takođe mogu da zažive ako se lokalno nezadovoljstvo pojača i Srbija dobije više slobode u sprovođenju svoje iredentističke agende. Postoji razumljiva ogorčenost na Kosovu, koje je za razliku od Srbije pratilo spoljnu politiku koja je u skladu sa briselskom, ali se prema njoj ne tretiraju nikakve preferencije. Široko rasprostranjeno javno razočaranje ekonomskim uslovima i međunarodnim organizacijama moglo bi se iskoristiti i pogoršati od strane ambicioznih političara da obećaju nacionalno ujedinjenje kao oblik spasa. Ako se poveća narodna podrška ujedinjenju, onda će širok spektar političara početi da se takmiči za nacionalnu agendu.
EU takođe smiruje Vučića uprkos njegovoj prokremljovskoj politici. Čvrsta politika dovela bi do ukidanja bilo kakvih sredstava dodeljenih pre pristupanja i suspendovala kandidaturu Srbije za ulazak u EU ukoliko se vlada ne pridržava Evropskog konsenzusa o sankcijama protiv Moskve za njen napad na Ukrajinu. Iako je Evropski parlament konačno pokrenuo takvu inicijativu, rezultati ostaju neizvesni. Srbija postaje centar za ruski biznis, a sankcije se ukidaju bez ikakvih posledica. Čini se da zapadne vlade ne obraćaju pažnju na rastuću pretnju i čak podržavaju inicijative poput “Otvorenog Balkana”, verujući da će to podstaći regionalnu saradnju. U praksi, takve inicijative imaju za cilj da povećaju regionalnu ulogu Srbije i ekonomski prodor Moskve bez ikakve koristi za obične građane.
Zapadne vlade se suočavaju sa oštrim izborom u suočavanju sa ekspanzionističkim nacionalizmom na Balkanu. Oni mogu da nastave da veruju da će radikale pretvoriti u umerene ili mogu da postave stroge uslove i vremenske rokove za izvršenje sporazuma i uskrate bilo kakvu finansijsku i ekonomsku korist ako se ne poštuju. Na kraju krajeva, ne postoji srednji put.
Janusz Bugajski je viši saradnik u Jamestown Foundation u Vašingtonu, DC. Upravo je izašla njegova nova knjiga “Failed State: A Guide to Russia’s Rupture”./Istraga/