Balkan se raspada

Bio sam previše zauzet pisanjem knjiga da bih komentarisao u poslednje vreme, ali pogoršanje situacije na Balkanu je razlog za ovaj post.

Bosni preti otcepljenje

U Bosni i Hercegovini, srpski član državnog Predsedništva Milorad Dodik potvrdio je svoju nameru da proglasi nezavisnost. Nominalno, on teži integraciji u Srbiju. Njegov trenutni problem je što mu državno pravosuđe neće dozvoliti da ekspropriše državno zemljište u Republici Srpskoj (RS) koje mu je potrebno kao zalog za kredite koje planira da refinansira od Rusije i drugih sumnjivih izvora ovog leta.

Međutim, ova mogućnost ne bi trebalo da umanji glavni cilj. Dodik je dugo pokušavao da izbegne kontrolu države i međunarodne zajednice. Njegova krađa resursa RS i zloupotreba sredstava koje je obezbedila Rusija čine ga podložnim krivičnom gonjenju. Dodik se mora osloboditi Bosne i naći dom u kojem ne rizikuje hapšenje. Malo je verovatno da će Srbija otvoriti svoja vrata jer bi to previše naljutilo Brisel i Vašington. Ali Dodik će biti zadovoljan nezavisnom RS.

Kosovo takođe

Na Kosovu je situacija nastavila da se pogoršava. Predsednik Srbije Vučić je na dva načina dokazao da kontroliše Srbe severno od reke Ibar. Prvo, izbori u nedelju bili su mirni. Ovo ne bi bilo moguće bez njegove komande. Uzmite to kao potvrdu da je Beograd istorijski naredio sve nemire tamo. Drugo, ogromna većina Srba nije glasala. I to je Vučić naredio. Građani koji su glasali izabrali su četiri Albanca za gradonačelnike u opštinama sa srpskom većinom. Vučić i njegova premijerka reagovali su sa gnevom etničkih nacionalista, ogorčeni što je manjina odredila ishod izbora zbog bojkota koji su naredili.

Ne bih želeo da budem jedan od tih gradonačelnika. Neće ih podržati ni lokalni srpski zvaničnici ni većina stanovništva. Vučićev gnev ima za cilj da prikrije činjenicu da će nastaviti da de fakto upravlja četiri severne većinske srpske zajednice iz Beograda, koristeći svoju mrežu agenata bezbednosti i organizovanih kriminalaca. Priština će tu teško nešto postići.

Crna Gora je već pala

Vučić je već zauzeo Crnu Goru. Koristio je pametna hibridna sredstva uz rusku podršku da bi izabrao novog predsednika. Jakov Milatović tvrdi da je pro-EU, ali je više nego naklonjen Srbiji. Srpska crkva, prosrpske političke stranke i populistička mobilizacija protiv korupcije zbacili su Mila Đukanovića sa funkcije. On je na vlasti veći deo poslednje tri decenije, vladajući uz podršku etničkih manjinskih grupa. Na predstojećim parlamentarnim izborima 11. juna Milatović će osvojiti izrazito prosrpsku i antimanjinsku većinu u parlamentu.

Crna Gora je članica NATO-a. Srbija traži vojno „neutralan“ status. Ovo bi trebalo da bude dovoljno da spreči bilo kakvu aneksiju, ali takođe slabi Alijansu, ubacujući u njenu sredinu još jedan spojler poput Mađarske.

Nema slučajnosti

Nije slučajno da se u tri zemlje istovremeno pokušavaju udaljiti Srbi iz nesrpske vlasti. Predsednik Vučić teži „srpskom svetu“, tj. država za sve Srbe, koja obuhvata i oblasti u susednim državama. Ovo je „Velika Srbija“, Miloševićev cilj, pod drugim imenom. U Bosni samo mora dozvoliti Dodiku da radi svoje. Na Kosovu on eksploatiše nevoljnost premijera Kurtija da započne pregovore o mehanizmu “samouprave” za Srbe na Kosovu. U Crnoj Gori su izbori doneli ono što je Vučić hteo.

Dok Amerikanci i Evropljani i dalje izjavljuju da Srbija ide ka Zapadu, Vučić je u stvarnosti svoju zemlju konačno okrenuo ka Istoku. Da bi „srpski svet“ postao stvarnost, Beograd mora da se nada pobedi Rusije u Ukrajini. To bi predstavljalo presedan koji je Vučiću potreban za aneksiju delova Kosova i Bosne. Takođe će mu trebati Kina da obezbedi sredstva potrebna za Veliku Srbiju. Ne treba da pripoji Crnu Goru – samo treba da se ponovo oženi da bi obnovio državnu zajednicu Srbija i Crna Gora koja je postojala 2003-2006. Ili može da kohabitira sa mnogim bilateralnim sporazumima koji će biti spojeni.

Popustljivi Amerikanci i Evropljani

Vučić zna da Amerikanci i Evropljani neće prihvatiti de jure Veliku Srbiju. Ali on se nada da će naučiti da žive sa de fakto Velikom Srbijom. Sa svoje strane, oni se pokazuju kao usklađeni. Vašington je pokušao da ignoriše Dodika i smiri Vučića. Američke diplomate žestoko podržavaju Zajednicu opština sa srpskom većinom, koju on vidi kao instrument za srpsku „samoupravu“. Amerikanci su takođe oživeli vojnu saradnju i obezbedili veliki iznos sredstava preko multilateralnih evropskih razvojnih banaka. Žalbe na korupciju u Srbiji su retke. Ovo umirenje nije dalo pozitivne rezultate.

Podele ometaju Evropljane. Mađarski premijer Orban je zaštitnik i Vučića i Dodika, sprečavajući sankcije i jednima i drugima. Francuska i Holandija kočile su izglede za proširenje Makedonije, Albanije i Bosne. Ovo takođe smanjuje atraktivnost EU u Srbiji i Crnoj Gori. Pet država članica EU koje nisu priznale Kosovo sprečavaju bilo kakav pravi konsenzus u njegovu korist, čak i na ovonedeljnom relativno nekontroverznom glasanju Saveta Evrope o procesu pridruživanja Prištine.

Promena pravca je neophodna

SAD i EU propadaju na Balkanu. Moraju da promeniti pravac. Njihova osnovna analiza je pogrešna. Računali su da će Srbija, kao ključna država u regionu, obezbediti stabilnost u saradnji sa Hrvatskom i Albanijom. Ali Srbija je revizionistička sila. Želi da vlada svim Srbima u regionu. Hrvatska i Albanija imaju manje ambicije, ali idu u istom pravcu: žele da kontrolišu svoje sunarodnike u susednoj Bosni i na Kosovu.

Vašingtonu i Briselu je potreban daleko snažniji, ujedinjeniji i principijelniji pristup. Time bi se podržala prava svakog građanina, bez obzira na njihovu etničku pripadnost. To bi se suprotstavilo etničkom nacionalizmu tamo gde zloupotrebljava manjine. To bi ojačalo suverenitet i teritorijalni integritet svih država u regionu. A Zapadu bi dobrodošli samo oni koji pokazuju istinsku solidarnost sa Zapadom./Peacefare/

https://www.peacefare.net/2023/04/25/the-balkans-are-coming-apart/