30 godina posle Dejtona – lekcije za danas

Pre trideset godina, 14. decembra 1995. godine, predsednici Bosne, Hrvatske i Srbije okupili su se u Parizu kako bi potpisali Dejtonski mirovni sporazum, postignut uz posredovanje SAD, okončavši rat u kojem je poginulo 100.000 ljudi, a dva miliona raseljeno. Sporazum, postignut tokom tri nedelje u vazduhoplovnoj bazi u Ohaju, zaustavio je krvoproliće.

Sada, dok Trampova administracija traži načine da okonča rat između Rusije i Ukrajine, Dejton se nastavlja pojavljivati kao model – dokaz da američka moć, potkrepljena silom, može okončati nemoguće sukobe. Poređenje je primamljivo. Oba rata karakterišu teritorijalna osvajanja, etničke nesuglasice, politika velikih sila i užasne civilne žrtve. Međutim, pogledajte pažljivije. Dejton nudi više plan nego upozorenje. Da, zaustavio je ubistva. Takođe je legitimizovao etničko čišćenje, nagradio agresiju i stvorio državu koja se generalno smatra nefunkcionalnom zbog složenog i etnički podeljenog političkog sistema koji je nametnuo. Ovo nije model za Ukrajinu.

Šta se zaista dogodilo u Dejtonu

Američka diplomatija pod Ričardom Holbrukom je svakako bila važna, ali je sporazum funkcionisao zbog onoga što je prethodilo: Operacija „Namerna sila“, NATO bombardovanja koje je dve nedelje 1995. godine bombardovalo položaje bosanskih Srba. U kombinaciji sa kopnenom ofanzivom bosanskih Hrvata i Bošnjaka, bombardovanja su pomerila ravnotežu snaga.

Bosanski Srbi su došli u Dejton ne iz dobre volje, već iz slabosti.

Pregovori su se odvijali u izolaciji u vazduhoplovnoj bazi Rajt-Paterson, a nadgledao ih je Holbrukov tim. Dvadeset jedan dan strane su bile u izolaciji, odvojene od savetnika i izložene neumoljivom američkom pritisku.

Rezultat je podelio Bosnu na dva entiteta: bošnjačko-hrvatsku Federaciju i bosansko-srpsku Republiku Srpsku, sa slabom centralnom vladom koja je predsedavala obema.

Bosna – žrtva – napravila je najveće ustupke. Pre rata, bosanski Srbi su kontrolisali oko trećinu zemlje. Dejton im je dao 49 procenata. Sporazum je u suštini ratifikovao etničko čišćenje, stvarajući entitet izgrađen na masovnim zločinima, uključujući genocid u Srebrenici samo nekoliko meseci ranije.

Bosanski predsednik Alija Izetbegović potpisao je pod velikim pritiskom. Njegova iscrpljena zemlja nije mogla da nastavi da se bori, ali je razumeo da legitimiše nešto duboko nepravedno.

Dejton je uključivao ozbiljnu implementaciju mera: 60.000 mirovnjaka NATO-a, visokog predstavnika sa širokim ovlašćenjima i detaljne anekse koji pokrivaju sve, od vojnog razdvajanja do povratka izbeglica.

Dejton je zaustavio rat, ali je zamrznuo Bosnu u stanju stalnog haosa.

Takođe nije uspeo da se pozabavi širim izazovima koji su uticali na izglede za mir u regionu nakon raspada Jugoslavije. Dejton je namerno izostavio spornu pokrajinu Kosovo sa stola i ostavio je da tinja. Tri godine kasnije, izbio je u rat, pokrećući kontroverznu NATO bombardovanu kampanju 1999. godine koja je primorala Srbiju da pristane.

Zašto je Dejton propao za Ukrajinu

Počnite sa liderstvom. Američki predsednik Bil Klinton lično se obavezao na Dejton, uz podršku veštih diplomata poput Holbruka, a Vašington je podržala široka međunarodna koalicija. Tramp je transakcionalan, spoljnu politiku posmatra kroz prizmu dogovora i pokazao je nedoslednu posvećenost Ukrajini. Njegovom timu nedostaje bilo ko sa Holbrukovim diplomatskim veštinama ili upornošću.

Srpski predsednik Slobodan Milošević bio je snažna osoba u regionu – na kraju je završio u Hagu. Ruski predsednik Vladimir Putin predvodi nuklearnu silu sa pravom veta u Savetu bezbednosti UN, globalnim uticajem na energetiku i značajnom podrškom međunarodnih saveznika i prijatelja. Jaz u moći i imunitetu je veliki.

Srbija je 1995. godine bila iscrpljena ratom i sankcijama, njena ekonomija je razorena, njena vojska preopterećena. Rusija 2025. godine ima ogromne resurse, 144 miliona ljudi, i uprkos sankcijama, Rusija podržava njen rat kroz partnerstva sa Kinom, Iranom i Severnom Korejom.

Odlučna vojna intervencija Zapada nije tu. Dejton je funkcionisao jer su NATO bombardovanje i kopnene ofanzive oslabile bosanske Srbe. Izgubili su teritoriju i suočili se sa većim žrtvama. Ukrajina danas, uprkos ogromnom otporu, još uvek nema uporedivu prednost.

Rusija kontroliše približno 18 procenata teritorije Ukrajine. Ukrajina može da se brani i pokreće kontranapade, ali s obzirom na uzdržanost i oklevanje koje pokazuju njene pristalice, deklarisano i stvarno, nedostaje joj nadmoć da primora Rusiju da prihvati nepovoljne uslove.

Iako su ukrajinske snage nedavno odvele svoj odbrambeni rat duboko u Rusiju, napadajući strateške ciljeve, nije bilo operacije „Namerna sila“ – nije bilo kontinuirane zapadne kampanje koja bi degradirala ruske kapacitete do tačke neposrednog poraza.

Pouka iz Dejtona nije da sami pregovori okončavaju ratove. Pregovori formalizuju vojnu realnost kada je jedna strana dovoljno oslabljena, kada cena nastavka rata postane prevelika. Obim je takođe važan. Bosna ima manje od četiri miliona stanovnika. Ukrajina je najveća zemlja u Evropi po površini, sa preratnom populacijom koja prelazi 40 miliona. Podela po principu Dejtona raselila bi milione Ukrajinaca više nego što je već iskorenjeno.

Predsednik Volodimir Zelenski ne može da prihvati velike teritorijalne ustupke, a da ne bude označen kao izdajnik. Ukrajinski nacionalni identitet je preoblikovan ovim ratom – predaja zemlje i elemenata kulturnog i istorijskog identiteta Rusiji je anatema za većinu Ukrajinaca.

Međunarodni legitimitet je u pitanju. Prihvatanje ruskih aneksija predstavljalo bi najveće kršenje međunarodnog poretka posle 1945. godine od iračke invazije na Kuvajt. To bi utvrdilo da nuklearne sile mogu silom da napadnu teritoriju svojih suseda i legitimišu takve invazije.

Kakvu poruku ovo šalje drugim autoritarnim režimima koji imaju oko na svoje susede? Princip da se granice ne mogu menjati silom bio je temelj međunarodnog poretka već 80 godina. Dejton, koliko god dobronamerni bili njegovi arhitekti, potkopao je ovaj princip – njegova primena na Ukrajinu bi ga potpuno razbila.

Zatim, tu je i implementacija. Čak i sa moćnim mehanizmima Dejtona, međunarodno angažovanje je opadalo kako se pažnja pomerala na druge strane. Ko bi garantovao bezbednost Ukrajine na duži rok? Zapadna pažnja je kratka. Domaća politika otežava dugoročne obaveze.

Neugodna istina

Tri decenije mira u Bosni. To je svakako značajno, ali pogledajte cenu. Bosna danas nije trijumf diplomatije. To je spomenik onome što se dešava kada date prednost privremenoj svrsishodnosti i sporazumima odozgo nadole u ​​odnosu na principe i pravdu.

Ukrajina je zaslužila bolje. Njen narod nije tražio ovaj rat. Vodili su ga, po zapanjujućoj ceni. Sada, neki, uključujući i one koji tvrde da su prijatelji, žele da ih prisile na rešenje koje podseća na kapitulaciju.

Ukrajini je potrebna podrška koja će joj dati vojni uticaj za stolom. Bezbednosne garancije koje zaista imaju smisla. Dugoročna posvećenost. Podrška ujedinjenog saveza demokratskih država, spremnih da je integrišu kao dokazanu i vrednu prednost, a ne kao problematičnu prepreku.

Ako Zapad neće pomoći Ukrajini da pregovara silom – neće joj ponuditi oružje, garancije, posvećenost – onda se nudi sporazum koji prihvata rusku okupaciju. Međunarodno pravo je napušteno, agresor je nagrađen i ohrabren.

Ukrajini je potrebna podrška koja će joj dati vojni uticaj za stolom. Bezbednosne garancije koje zaista imaju smisla. Dugoročna posvećenost. Podrška ujedinjenog saveza demokratskih država, spremnih da ga integrišu kao dokazanu i vrednu prednost, a ne kao problematičnu prepreku.

Šta je sa drugim državama koje ostaju žrtve ruskog imperijalističkog ekspanzionizma: Gruzijom, Moldavijom i Belorusijom? Zar nas primer Dejtona o nerazmatranju širih izazova ne podseća na potrebu za sveobuhvatnim pristupom potrazi za mirom i nazivanju stvari pravim imenima, umesto da se zatvaraju oči pred manifestacijama istog korenskog problema? Dakle, ukratko, Bosna je postigla mir 1995. Trideset godina kasnije, ona je i dalje paralizovana kompromisima napravljenim pod prinudom.

Primenite ovaj model na Ukrajinu i rezultat je jasan: ne okončanje rata, već planiranje budućnosti. Pokazivanje svetu da je međunarodni poredak, svi ti principi o suverenitetu i teritorijalnom integritetu, uvek bio samo prazne reči.

Autor: Bogdan Nahajlo

Bogdan Nahajlo, glavni urednik Kijev Posta od decembra 2021. godine, je veteran britansko-ukrajinski novinar, autor i posmatrač sa sedištem između Kijeva i Barselone. Prethodno je bio šef odeljenja Amnesti internešenela za Sovjetski Savez, visoki zvaničnik Ujedinjenih nacija i politički savetnik, kao i direktor ukrajinskog servisa Radija Sloboda.