10 popularnih zabluda o ukrajinskoj istoriji

Od nastanka Kijevske Rusije, prve istočnoslovenske države, do oružanih sukoba u vekovima koji su usledili, razotkrivanje prošlosti Ukrajine nikada nije lako.

Ukrajina ima dugu i burnu istoriju i stekla je nezavisnost 1991. godine.

Tokom duge istorije zemlje pre i posle nezavisnosti, Ukrajinci su trpeli ratove, revolucije, okupacije i zategnute odnose sa svojim susedom Rusijom.

Razumevanje porekla Ukrajine postaje još složenije jer Rusija vekovima pokušava da iskrivi ukrajinsku istoriju kako bi opravdala svoje brutalne invazije.

Dok Ukrajina, Zapad i mnogi širom sveta odbacuju većinu kampanje dezinformacija Kremlja, široka mreža koju su ruski lažni narativi raspršili širom sveta omogućila je da se pojave istorijske zablude.

Kiiv Independent je sastavio 10 uobičajenih istorijskih zabluda o Ukrajini koje se i danas mogu čuti.

Krim je “uvek bio ruski”

Prema ovom mitu, Krim je oduvek bio ruski, a aneksijom poluostrva Krim 2014. Rusija je „ispravila” istorijsku grešku.

Uprkos ruskim tvrdnjama da je Krim „uvek bio ruski“, domorodačko većinsko muslimansko stanovništvo Krima, krimski Tatari, naselili su se vekovima pre nego što je Ruska imperija osvojila ovo područje u 18. veku.

Nakon što je 1783. godine prekinuo mirovni sporazum sa Osmanlijama, Ruska imperija je prvi put nezakonito anektirala Krim. Rusija je vladala poluostrvom oko 150 godina do raspada Ruske imperije 1917.

Za vreme Sovjetskog Saveza, krimskotatarsko stanovništvo na Krimu bilo je podvrgnuto represiji, progonu i deportaciji. Prema ukrajinskim procenama, preko 230.000 ljudi je deportovano od 1944. godine, većina njih u Uzbekistan.

Ukrajina i nekoliko drugih zemalja priznaju deportaciju krimskih Tatara, u kojoj je od gladi i bolesti umrlo preko 100.000 ljudi.

Tek sredinom 20. veka, posle etničkog čišćenja stanovništva Krima, Rusi su postali većina na Krimu. Domaće tursko stanovništvo postalo je manjina zbog prisilnog preseljenja Rusa u to područje i potiskivanja i asimilacije lokalne kulture i jezika.

Godine 1954. sovjetske vlasti su prebacile Krim iz Ruske Sovjetske Federativne Socijalističke Republike u Ukrajinsku Sovjetsku Socijalističku Republiku (današnja Ukrajina).

Sovjetske vlasti su kao razloge navele „sličnosti u ekonomiji, teritorijalnu blizinu i bliske ekonomske i kulturne veze između Krimske oblasti i Ukrajinske SSR“.

Međutim, okolnosti transfera su i danas sporne.

Jedna teorija sugeriše da je tadašnji sovjetski lider Nikita Hruščov možda preneo poluostrvo na obeležavanje 300. godišnjice Perejaslavskog sporazuma, koji Rusija opisuje kao sporazum o uniji između Rusije i Ukrajine.

Druga teorija je da je Krim premešten iz Moskve u Kijev zato što je poluostrvo, sada lišeno domaćeg stanovništva, bilo ozbiljno depopulacijsko i ekonomski stagnirano.

Ubrzo nakon transfera, Ukrajinska Sovjetska Socijalistička Republika je dobila zadatak da izgradi Severnokrimski kanal, koji povezuje reku Dnjepar sa Suvim poluostrvom.

Nakon što je započeo svoj rat protiv Ukrajine 2014. godine, Kremlj je pokušao da legitimiše aneksiju Krima ruskom propagandom tvrdeći da će Rusija ponovo preuzeti poluostrvo koje je „poklonila“ Ukrajini.

Ali kao što činjenice pokazuju, Rusija je kontrolisala poluostrvo samo za delić svoje istorije.

„Manje od 6% pisane istorije Krima (od 9. veka pre nove ere do danas) pripada ruskom poglavlju“, rekla je Orisija Lucevič, naučni saradnik u Četam hausu.

Ukrajinci i Rusi su “bratski narod”

Francuski predsednik Emanuel Makron rekao je u aprilu 2022, nešto više od mesec dana nakon što je počela invazija Rusije na Ukrajinu, da su Ukrajinci i Rusi „bratski narod“, što je izazvalo trenutnu reakciju u Kijevu.

Zbog toga Makron nije smatrao da je termin „genocid“ prikladan za opisivanje ruskih akcija u Ukrajini.

Makronova izjava je demonstrirala širok domet propagande Kremlja dok Rusija nastavlja da koristi svoj imperijalistički narativ da tvrdi da je Ukrajina deo većeg, takozvanog ruskog sveta.

Iako su Ukrajina i Rusija lingvistički bliske, i obe mogu da prate svoju istoriju do Kijevske Rusije, labave konfederacije drevnih istočnoslovenskih država, istorijski je netačno pretpostaviti da potiču iz istog naroda.

Posle pada Kijevske Rusije, koja je bila razorena uspešnom invazijom Mongola sredinom 13. veka, Ukrajina i Rusija provele su više od 400 godina u međusobnom jezičkom, kulturnom i političkom sukobu.

Većina današnje Ukrajine pripala je Ruskoj imperiji u 18. veku, a kasnije je nasilno inkorporirana u Sovjetski Savez u 20. veku. Tokom ovih 300 godina, Rusija je potiskivala ukrajinski jezik i kulturu i odbijala brojne pokušaje Ukrajine da se oslobodi.

Rusija koristi uvrnutu interpretaciju istorijskih odnosa između Ukrajinaca i Rusa da promoviše ideju da je Ukrajina dodatak Rusije. Dok su Ukrajinci i Rusi evoluirali iz sličnog porekla, njihova kultura, jezik i istorija su uvek bili različiti.

Ukrajinska kultura je nerazvijena

U danima koji su prethodili invaziji u punom obimu februara 2022. godine, ruski predsednik Vladimir Putin je u svom zloglasnom govoru tvrdio da Ukrajina nije „prava“ zemlja već fikcija koju je stvorila Rusija.

Rusija je dugo pokušavala da širi lažnu tvrdnju da je ukrajinska kultura nerazvijena, tvrdeći za svoje poznate ukrajinske ličnosti – kao što su pisac Nikola Gogolj i avangardni umetnik Kazimir Malevič.

Kao deo ove imperijalne propagande, Rusija često prikazuje ukrajinsku kulturu kao siromašnu i provincijalnu.Tvrdnja da je Rusija donela kulturu u Ukrajinu je još jedan uobičajeni mit Kremlja.

Uprkos tome što Rusija tvrdi, Ukrajina ima bogato kulturno nasleđe.

Ukrajinski pesnici iz 19. veka Taras Ševčenko i Lesija Ukrainka i pisac Ivan Franko poznati su u Ukrajini i inostranstvu.

Početkom 20. veka Ukrajina je doživela još jedan kulturni procvat: pisci Nikola Čvilovij i Valerijan Pidmohilni, filmski reditelj Les Kurbas, slikari Mihail Bojčuk i Ivan Padalka i mnogi drugi stvorili su dela koja danas cene Ukrajinci.

Poznati su kao “Pogubljena renesansa” jer je većinu njih streljao sovjetski režim tokom Velikog terora u Sandarmohu.

Oleksandar Dovženko, koji je preživeo Veliki teror, stekao je međunarodno priznanje, čak i pod očima brutalnog sovjetskog lidera Josifa Staljina.

Smatran ocem ukrajinske kinematografije, njegov rad je inspirisao pokret 1960-ih koji je postao poznat kao „poetski bioskop“ i decenijama je oblikovao industriju.

Holodomor je izazvan siromašnim žetvama

Holodomor, glad koju je izazvala sovjetska vlada pod Josifom Staljinom, ubio je milione Ukrajinaca 1932-1933.

Većina procena je da je broj mrtvih skoro 4 miliona, ali neki naučnici veruju da bi veći broj mogao biti i do 10,5 miliona.

Holodomor, sastavljen od dve ukrajinske reči koje zajedno znače „smrt od gladi“, takođe je pogodio Kazahstan, delove Rusije i Severni Kavkaz – ali je Ukrajina, poznata po crnoj zemlji bogatoj hranljivim materijama, najteže pogođena.

Vlada predvođena Staljinom konfiskovala je imovinu Ukrajinaca, od kojih su većina bili sitni zemljoposednici, i primorala ih da rade na kolektivnom poljoprivrednom zemljištu u okviru kolektivizacije.

Bogatiji farmeri, poznati kao kulaci ili kurkuli, bili su meta u ovom periodu da ubrzaju eksproprijaciju poljoprivrednog zemljišta i često su proglašavani „državnim neprijateljima koji su zaslužili da budu eliminisani kao klasa“. Hiljade je proterano iz svojih domova i deportovano, prema Konzorcijumu za istraživanje i obrazovanje o Holodomoru (HREC).

Sovjetske vlasti su 1932. godine zahtevale od ukrajinskih sela da proizvode neverovatno visoke kvote, a kada cilj nije mogao da bude ispunjen, konfiskovali su preostalu hranu, uključujući meso, krompir, pa čak i seme.

Sovjetska policija i vojska opljačkali su kuće, a nedavno izdati dekret zabranjuje izgladnelim ukrajinskim seljacima da beže iz svojih regiona u potrazi za hranom, saopštio je HREC.

Iako su užasne razmere gladi potvrđene izveštajima očevidaca, dokumentima, arhivskim fotografijama i dnevnicima, Kremlj tvrdi da su posledice Holodomora preuveličane.

Zagovornici ovog mita tvrde da se glad dogodila slučajno, krive neobične vremenske uslove za lošu žetvu ili okrivljuju ukrajinske seljake za sabotažu.

Mnogi istoričari veruju da je Holodomor bio genocid predvođen Staljinom koji je osmišljen da izbriše ukrajinski nacionalni identitet. Skoro vek kasnije, 26 zemalja i Evropski parlament zvanično su priznali Holodomor kao genocid.

Rusi su oslobodili Evropu od nacista

Mit kaže da je Sovjetski Savez odigrao ključnu ulogu u pobedi nacističke Nemačke i „oslobađanju“ evropskih zemalja od njihovih nemačkih okupatora.

Rusi se izjednačavaju sa „sovjetskim oslobodiocem“, umanjujući ulogu drugih nacija u ovoj borbi, dok negiraju ulogu Sovjetskog Saveza u ugnjetavanju naroda koje su „oslobodili od nacizma“.

Rusija je nedavno pooštrila cenzuru da bi sprovela ovu priču.

U aprilu 2022. godine, ruski parlament je usvojio zakon kojim se građanima zabranjuje da negiraju „ključnu ulogu sovjetskog naroda u porazu nacističke Nemačke, kao i humanitarnu misiju SSSR-a u oslobađanju evropskih zemalja“.

Dok ruski propagandisti i dalje tvrde da je Sovjetska armija bila „oslobodilac“, a ne okupator koji je došao da se bori protiv nacizma, nacističko-sovjetski pakt je podelio Evropu između njih i omogućio nacističkoj Nemačkoj da započne Drugi svetski rat.

Paktom Molotov-Ribentrop potpisanim 1939. godine, nekoliko dana pre Drugog svetskog rata, nacistička Nemačka i Sovjetski Savez napali su Poljsku u razmaku od 17 dana.

Sovjetski Savez je takođe vodio brutalni rat protiv Finske i okupirao Estoniju, Letoniju i Litvaniju, kao i delove Poljske i Rumunije 1939-1940.

Nakon što ga je nacistička Nemačka napala 1941. godine, Sovjetski Savez je zajedno sa savezničkim snagama – uključujući SAD i Britaniju – pobedio naciste i okončao rat u Evropi.

Iako se sovjetska armija sastojala od oko šest miliona ukrajinskih vojnika, moderna Rusija je pokušala da prikaže pobedu kao svoju ličnu pobedu.

I iako su nacisti proterani iz Evrope, Sovjetski Savez je uspostavio i podržavao marionetske režime u Poljskoj, Istočnoj Nemačkoj, Čehoslovačkoj, Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj, potiskujući javno neslaganje grubom silom.

Ukrajinski nacionalisti su ‘nacisti’

Označavanje neprijatelja kao nacista je uobičajena praksa u Rusiji. Zemlja je pokušala da podstakne mržnju protiv Ukrajine kako bi opravdala svoju brutalnu invaziju.

Nepotkrepljena priča Kremlja o nacizmu u Ukrajini odbacuje se kao krajnje apsurdna.

Ukrajinu predvodi jevrejski predsednik Volodimir Zelenski, koji kaže da ima članove porodice koji su poginuli u Drugom svetskom ratu.

Veruje se da je ova zemlja bila domaćin jedne od najvećih jevrejskih populacija u Evropi pre Drugog svetskog rata, za koju se procenjuje da je brojala čak 2,7 miliona.

Istraživanje Pev Research Center-a iz 2018. pokazalo je da samo 5% Ukrajinaca „ne želi da prihvati Jevreje kao građane svoje zemlje“, što je najmanji broj među bilo kojom zemljom u istočnoj i centralnoj Evropi.

Kada je invazija počela u februaru 2022. godine, u Ukrajini je živelo oko 350.000 Jevreja, prema Habadu, jednoj od najvećih svetskih jevrejskih organizacija.

Štaviše, ekstremne desničarske grupe nisu politički zastupljene u modernoj Ukrajini, za razliku od drugih zemalja u kojima je krajnja desnica doživela preporod, posebno u Evropi.

Moskva je pravni naslednik Kijevske Rusije

Kijevska Rus, prva istočnoslovenska država koja je nastala u 9. veku. Obuhvatala je oblasti današnje Ukrajine, Belorusije i neke delove Rusije. Međutim, nijedan od ovih naroda u to vreme nije postojao kao takav.

Kijev je bio glavni grad države koja se brzo širila i koja je postala najveća u Evropi u 10. i 11. veku sve dok ga Mongoli nisu osvojili u 13. veku.

Uprkos dominaciji Kijeva u to vreme, ruski istoričari i zvaničnici su tvrdili da je Moskva bila zakoniti naslednik Kijevske Rusije, a neki tvrde da je prestonica prvo premeštena u Vladimir, a zatim u Moskvu.

Nijedan glavni grad se nikada nije preselio. Kijev je ostao najvažniji grad Kijevske Rusije sve dok državu nisu uništili Mongoli 1240.

Deo istorijskog nasleđa Kijevske Rusije danas je opstao u Kijevu, kao što su Saborna crkva Svete Sofije i Kijevsko-Pečerska lavra.

Ukrajina je podeljena zemlja: nacionalistički Zapad naspram proruskog Istoka

Iako su mnogi Ukrajinci dvojezični (ukrajinski i ruski), mit o oštroj podeli između ukrajinskog zapada i istoka zemlje koji govori ruski postao je opasno sveprisutan.

Kada je rusko rukovodstvo izvršilo invaziju na Ukrajinu, pravdalo je to navodnom potrebom da zaštite Ukrajince koji govore ruski na istoku i jugu zemlje.

Na Zapadu se ponavlja kliše „ekstremno nacionalističke“ zapadne Ukrajine i „proruske“ istočne i južne Ukrajine i usvaja se propaganda Kremlja.

Prema anketi iz 2022. godine, 20% Ukrajinaca smatra ruski jezik svojim maternjim jezikom. Poznato je da je broj onih koji govore ruski mnogo veći, a stručnjaci procenjuju raspon od 35% do 50%.

Uprkos tome, glavna proruska stranka Ukrajine – opoziciona platforma – osvojila je samo 13 odsto glasova na parlamentarnim izborima 2019. godine.

U 2022, ukrajinska istraživanja javnog mnjenja pokazuju da preko 90% stanovništva zemlje podržava vladu i veruje da Ukrajina može da pobedi u ratu protiv Rusije, razbijajući svaku iluziju snažnog proruskog raspoloženja.

I dok su se neki ljudi sa proruskim osećanjima mogli naći u istočnoj Ukrajini pre sveobuhvatne invazije, mnogi su u potpunosti okrenuli leđa Rusiji nakon što su moskovske snage počele da uništavaju njihove rodne gradove – poput Marijupolja – ubivši desetine hiljada ljudi.

Komunizam je dobar

Više od 60 odsto Rusa smatra da je „velika nesreća što Sovjetski Savez više ne postoji“, prema anketi Pev Research Center-a iz 2019.

Uprkos sovjetskoj nostalgiji za zemljom bez demokratije i tržišne ekonomije, ideja o takozvanom besklasnom društvu, u kojem svi dobijaju jednake radne beneficije, pokazala se nemogućom.

Loše rukovodstvo se smatra jednim od razloga neuspeha projekta.

Finansijsko loše upravljanje, nedostatak konkurentnog tržišta koje bi podstaklo razvoj, i ranjivost na spoljne događaje kao što je kolaps cena nafte u martu 1986. zaustavili su sovjetsku ekonomiju.

Uprkos svemu, neki i dalje veruju da je komunizam, ako se primeni, dobar način da se ukine hijerarhija. Ipak, komunizam je omogućio vladajućoj klasi da uživa viši životni standard, dok su obični ljudi bili primorani da naporno rade da bi zaradili za život.

Zaista, istorija je pokazala da je praksa komunizma na kraju dovela do zloupotrebe moći.

Britansko-američki istoričar Robert Konkvest napisao je u svom izdanju „Veliki teror” iz 2007. da je „puna gama terora sovjetskog režima” odnela najmanje 15 miliona života, uključujući i broj poginulih u holodomoru.

Danas su Kina, Kuba, Laos i Vijetnam jedine komunističke zemlje na svetu koje su napustile komunističku ekonomsku teoriju i opredelile se za tržišnu ekonomiju.

Jedina karakteristika koju su zadržali je represija nad slobodom govora i nedostatak narodnog predstavljanja.

Ukrajina je marionetska država pod kontrolom Zapada

Ruska propaganda često opisuje Ukrajinu kao marionetsku državu, tvrdeći da Zapad koristi Ukrajinu za napad na Moskvu. Putin je iskoristio ovaj narativ da prenese svoje carske ambicije za osvajanje susedne zemlje.

Suprotno ovim tvrdnjama, Ukrajina je nezavisna država koju ne kontrolišu SAD, zemlje Evropske unije ili druge strane organizacije. Uskoro 32-godišnju zemlju predvode demokratski izabrani predsednik i parlament.

Ako ništa drugo, Ukrajina je pokazala kako čak može da utiče na odluke zapadnih lidera u toku invazije punog razmera.

Ukrajinci žestoko brane svoju zemlju od ruskog brutalnog rata, a njihov otpor je primorao zemlje poput SAD i Nemačke da konačno daju zeleno svetlo za isporuke teškog naoružanja posle višemesečnog odbijanja./https://kyivindependent.com/10-popular-misconceptions-about-ukrainian-history-debunked/