Вучић у Пекингу: Жали се на ЕУ, али Србију све чвршће повезује са Кином

Вучић је отишао у Пекинг са двоструком поруком: с једне стране, представио се као лидер земље кандидата за ЕУ ​​коју „гура“ и „условљава“ Брисел, а с друге стране, настоји да Кину трансформише у све важнији стуб српске политике и економије.

То је суштина контрадикције, што се више жали на европски притисак, то више даје Пекингу простора да учврсти свој утицај у Србији.

Наратив о „притиску ЕУ“ служи Вучићу на неколико фронтова. На домаћем плану, оправдава успоравање процеса интеграција: није кривица Београда, већ „прекомерни захтеви“ Брисела. На дипломатском фронту, жалбе стварају идеју да је Србија приморана да тражи друге партнере јер ЕУ намеће услове који су у супротности са начином на који се Србијом управља и доноси политичке одлуке. То омогућава Вучићу да балансирање између Запада и Истока прода као „реалистичну“ политику, а не као постепено скретање са европског пута.

Кина је, у овој шеми, идеалан партнер, нудећи инвестиције, кредите и инфраструктурне пројекте без јаких механизама транспарентности које ЕУ захтева. Када влада може да потпише директне споразуме, без тендера и без дуге јавне расправе, добија на политичкој брзини. А брзина је златник за лидера који мери успех „обављеним послом“ и видљивим пројектима. То је такође објашњење зашто се кинески кредити сматрају атрактивнијим: не нужно зато што су финансијски бољи, већ зато што су политички једноставнији.

Али ту почиње проблем за европске аспирације. Процес приступања ЕУ није само пут ка средствима, већ пут ка стандардима. Ако Србија постепено замени европски модел финансирања (са правилима, тендерима, транспарентношћу) кинеским моделом (са директним споразумима и политичким прагматизмом), она не само „балансира“ ЕУ, већ гради паралелни систем који слаби логику интеграције.

Још значајније је то што везе са Кином више нису ограничене само на економију. Сарадња се проширила на војну област: испоруке оружја из Кине, заједничка обука специјалних јединица, зближавање које ствара не само уговоре, већ и зависност и интеракцију безбедносних структура. У тренутку када сарадња поприми овај облик, однос са Кином више није „пословни“, већ је стратешка оријентација. Због тога је Србији теже да буде виђена као земља кандидат која се постепено усклађује са ЕУ и евроатлантском безбедносном архитектуром.

У Пекингу, Вучић може представити „притисак ЕУ“ као разлог да захтева више економског и политичког простора од Кине. Али стварност је да велики део овог притиска произилази из недоследности Србије спољној политици ЕУ, посебно у односу на Русију.

Одбацивање санкција Москви ставља Београд на другачији курс од Брисела. Овај избор затим производи последице, стагнацију у интеграцијама, мање политичког поверења и више захтева за усклађивањем. Вучић то представља као неправедан притисак; ЕУ то види као недостатак кохерентности земље кандидата. Овде Пекинг нуди Вучићу излаз, подршку која не захтева усклађивање са европским стандардима.

Још једно чвориште где се природно јача зближавање Србије и Кине јесте језик суверенитета. Србија тражи подршку за свој став о Косову, знајући да Кина не признаје Косово и да заузврат очекује подршку за принцип „једне Кине“ и за свој став о Тајвану. Стога се ствара чисти савез интереса, јер свака страна користи другу да ојача своје аргументе на међународној сцени. У овом контексту, Вучић представља Кину као партнера који „поштује наш пут“, што је намерна супротност ЕУ, која условљава.

Чак и симболика коју Вучић подиже одласком у Кину после Трампа и Путина део је интерне и екстерне комуникације. Он настоји да се појави као високорангирани лидер, са приступом глобалним центрима моћи, како би послао поруку да Србија није зависна ни од једне осе. Али та симболика не мења главну чињеницу, споразуми који се очекују да буду потписани и инвестиције које се обећавају продубљују склоност Србије ка Кини, док пут ка ЕУ постаје све нејаснији.

На крају крајева, жалбе на Брисел у Пекингу нису само дипломатско „проветравање“. Оне су део стратегије да се нормализује идеја да се Србија може кретати ка ЕУ само номинално, док у пракси гради економску, технолошку и безбедносну зависност од Кине. И што више та зависност расте, то ће бити теже вратити се без политичких трошкова, без економских трошкова и без сукоба са очекивањима ЕУ.

ГеоПост