Ruski napadi su se pojačali – Ukrajina se bori da izdrži još jednu zimu

U svom stambenom bloku iz sovjetske ere na periferiji istočnog Kijeva, Oksana Zinkovska-Bojarska živi sa svakodnevnim prekidima struje. Lift do njenog stana na osmom spratu često staje, svetla se gase i ponekad pumpe koje održavaju pritisak u gasnom centralnom grejanju zataje.

Ima veliki paket punjivih baterija da bi uređaji radili, ali on košta 2.000 evra (1.770 funti) i traje samo određeno vreme. Njen suprug Ievgen, advokat, često mora da radi uz svetlost lampe. Njihova dvogodišnja ćerka Katja takođe se igra uz svetlost sveća.

Usred vazdušnih napada i hladne tame, Oksana kaže da ona i Ievgen neprestano brinu za Katju. “Ne mogu rečima da opišem taj životinjski strah kada odvedete svoje dete u sklonište tokom eksplozija.

“Nikada u životu nisam osetila ništa slično i ne bih želela da iko oseti tako nešto. Pomisao da bi mogla da se uplaši jer nema svetla – to je užasno.”

Širom Ukrajine, porodice se spremaju za još teža vremena – dugu, hladnu zimu u kojoj ruski predsednik Vladimir Putin pokušava da završi svoju invaziju udarima na ukrajinske zalihe i mreže električne energije.

Prošlog vikenda, masovni napad dronovima i projektilima ostavio je veliki deo zemlje nakratko bez struje. Ukrajinci sada trpe redovne prekide struje do 16 sati dnevno.

Zimi, temperature u Ukrajini mogu da padnu i do -20°C. Jedan visoki vladin zvaničnik mi je rekao da očekuju da će narednih nekoliko meseci biti brutalno.

“Mislim da će to biti najgora zima u našoj istoriji,” kaže zvaničnik. “Rusija će uništiti našu energiju, našu infrastrukturu, naše grejanje. Sve državne institucije treba da budu spremne za najgori scenario.”

Maksim Timčenko, izvršni direktor DTEK-a, velike privatne energetske kompanije u Ukrajini, kaže: “Na osnovu intenziteta napada u poslednja dva meseca, jasno je da Rusija cilja na potpuno uništenje ukrajinskog energetskog sistema.”

Ali prema rečima jednog evropskog izaslanika, ne radi se samo o tome da je ljudima hladno noću ili da su bez svetla – postoji nešto više u ruskoj strategiji.

“[Ovo] je takođe o tome da ujutro ne dobiju hleb iz pekare i da ne mogu da idu na posao jer nema struje za fabriku,” kaže izaslanik.

Kako zvaničnik kaže: “Cilj Rusa je da ubiju našu ekonomiju.”

Pa kako će se tačno ova strategija odigrati? I s obzirom na to da su skoro četiri godine rata uzele svoj danak, šta to znači za narod Ukrajine – i budućnost ovog dugog, teškog rata?

Zamrznuta imovina i suspendovana diplomatija

Na prvoj liniji fronta, vesti su sumorne. Sve je više znakova da bi ključni istočni grad Pokrovsk mogao pasti, dajući ruskim snagama podsticaj morala i svežu platformu za zauzimanje više Donjecke oblasti.

Još jedno pitanje koje bi moglo uticati na moral je masovni korupcionaški skandal koji pogađa vladu.

Tužioci su optužili ministre i zvaničnike da su uzimali mito od ugovora za izgradnju odbrambenih struktura oko ukrajinskih nuklearnih elektrana. Obojica optuženih ministara negiraju optužbe. Ali rizik za predsednika Zelenskog je da bi Ukrajinci, od kojih mnogi žive u hladnoći i mraku, mogli izgubiti poverenje u administraciju.

Štaviše, za sada, diplomatski napori za okončanje rata izgledaju da su na čekanju.

Planovi za samit između Putina i američkog predsednika Donalda Trampa su u drugom planu nakon što je Moskva odbila da odstupi od svojih maksimalističkih ratnih ciljeva, a SAD su uvele sankcije na rusku naftu i gas.

“Trenutno postoji pauza,” rekao je portparol Kremlja ove nedelje, “situacija je zastala.”

Sve vreme, evropske nacije se svađaju šta da rade sa 180 milijardi evra (160 milijardi funti) zamrznute ruske imovine. Planiraju da iskoriste taj novac za prikupljanje takozvanog “repatrijacionog zajma” za Ukrajinu, koji bi bio vraćen samo ako Rusija ikada plati odštetu nakon završetka rata.

Ali svađa oko podele rizika ostavila je kasu Kijeva prilično praznom.

Ipak, energetska kriza je ono što najviše brine ukrajinsku vladu, prema onima sa kojima sam razgovarao. “Ljudi su umorni nakon četiri godine rata,” kaže mi zvaničnik.

“Plašim se da će biti demotivisani.”

Nesanica, projektili i promena morala

Hodajte ulicama Kijeva i proći ćete pored mora umornih lica – ljudima su oči crvene od nedostatka sna, a odmor im je prekinut sirenama za vazdušnu opasnost.

“Umorna sam od nedovoljno spavanja,” kaže Jana Kolomiec, 31, direktorka kastinga iz Odese. “Ali… ljudi koji se bore na prvoj liniji fronta su [takođe] umorni.”

Nedavna naučna studija je sugerisala da je tri puta veća verovatnoća da će ljudi patiti od nesanice u Ukrajini nego u zemljama u miru.

Pratila je obrasce spavanja oko 100 Ukrajinaca tokom šest meseci i otkrila da nesanica traje čak i tokom tihih noći. (Istraživanje je objavio Texty, veb sajt za podatkovno novinarstvo sa sedištem u Ukrajini.)

Nije bilo mnogo tihih noći. Rusija je ispalila ogroman broj balističkih projektila na Ukrajinu u oktobru – oko 268 ukupno, što je najveći mesečni zbir od invazije punog obima, prema analizi objavljenoj na sajtu vesti Oboz. Istog meseca Rusija je lansirala 5.298 dronova Šahed i drugih bombarderskih dronova.

Diplomate sugerišu da postoji geografski fokus u ruskoj taktici, pri čemu njihovi udari namerno ciljaju mreže za prenos gasa i električne energije u istočnoj Ukrajini, a ne elektrane na zapadu zemlje.

“Pokušavaju da preseku Ukrajinu na dva dela u smislu energije,” kaže jedan evropski izaslanik. “Žele da svuda istočno od reke Dnjepar bude hladno ove zime.”

Cilj, rekao mi je jedan vladin izvor, je da se “podstakne pobuna, tako da ljudi idu protiv vlade u Kijevu… pokušavaju da unište društvenu koheziju.”

Kancelarija Ujedinjenih nacija za koordinaciju humanitarnih poslova je toliko zabrinuta da je već izdala formalno upozorenje, rekavši da “predstojeća zima predstavlja nove rizike za Ukrajince… jer intenzivirani napadi na energetske mreže potkopavaju napore da se održi toplota u domovima, školama i zdravstvenim centrima”.

Neizvesnost oko ishoda različitih diplomatskih inicijativa takođe nije pomogla.

Pa ipak, ankete javnog mnjenja sugerišu da bi ljudi u Ukrajini u stvari mogli biti više, a ne manje, puni nade.

Istraživanje Kijevskog međunarodnog instituta za sociologiju, agencije za ispitivanje javnog mnjenja, sugerisalo je da se u oktobru 56% od 1.008 anketiranih Ukrajinaca osećalo optimistično u vezi sa budućnošću zemlje, što je porast u odnosu na 43% u maju.

Saša, finansijer iz Kijeva, objašnjava da je ukrajinski moral nestabilan, da se divlje kreće između optimizma i pesimizma.

“Ako ljudi govore o kraju rata, osećaju nadu,” kaže on. “Ali onda, kada razgovori propadnu, očajavaju.”

Oksana je, međutim, pragmatična: kaže da uprkos svim strahovima za svoju ćerku, nemaju izbora nego da izdrže.

“Uvek mislim da je mnogo gore na prvoj liniji fronta,” dodaje ona. “Ima momaka i devojaka na prvoj liniji fronta koji pate mnogo, mnogo više.

“Razumem da moje dete ne bi trebalo da se odgaja u ovim uslovima, jer to nije normalno u civilizovanom svetu. Ali možemo izdržati onoliko koliko je potrebno frontu.”

Putin želi pobedu koju može da ‘proda’

Ranije ove nedelje, gusta magla je omogućila ruskim trupama da se dalje probiju u Pokrovsk.

Vesti iz grada su sumorne, sa svakodnevnim izveštajima o ruskim napredovanjima. Ako padne, to bi bio prvi veliki grad koji je Rusija zauzela od Avdijevke u februaru 2024.

Ali ruske snage bi i dalje bile samo oko 25 milja (40 km) od mesta gde su započele invaziju punog obima 2022. godine, zemljište stečeno po cenu stotina hiljada života.

Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski kaže da ruska visoka komanda ulaže toliko u Pokrovsk ne samo zato što je taktički značajan, već zato što Putin želi pobedu koju može diplomatski “prodati” Beloj kući.

Rusi se nadaju da će ubediti predsednika Trampa da ostvaruju dobitke na bojnom polju koji će izvršiti pritisak na Kijev da traži mir.

Vadim Pristajko, bivši ministar spoljnih poslova Ukrajine i ambasador u Londonu, rekao je da Rusija želi da “forsira ovaj osećaj među Evropom i zapadnjacima – kao što su ruski propagandisti radili ranije – da ne možete ništa sa Rusijom, ne možete pobediti Majku Rusiju.

“Nadaju se da će nas naši partneri naterati da izgubimo obraz i potpišemo ruski dogovor, ma kakav on bio.”

Kada sam nedavno na konferenciji za novinare pitao predsednika Zelenskog da li njegov narod može da preživi predstojeću zimu, bio je jasan u vezi sa obimom izazova.

“Ne znam kakva će biti zima, ali moramo se u svakom slučaju pripremiti,” odgovorio je.

“Razumemo šta moramo da uradimo, razumemo šta nam je potrebno, a i naši partneri znaju od nas šta, u slučaju poteškoća, koji obim električne energije moramo da uvezemo.”

Ukrajina uvozi gas iz cele Evrope, uključujući Poljsku, Mađarsku i Slovačku. Ali takođe ima i masivne skladišne objekte koje bi Rusija mogla ciljati.

Oleksandr Harčenko, direktor Istraživačkog centra za energetsku industriju, kaže da je Ukrajina dobro pozicionirana da zaštiti svoje snabdevanje energijom od ruskih napada. “Bolje smo obučeni, znamo kako da se ponašamo, nema panike,” kaže on.

“Imamo razumevanje šta da radimo ako se nešto ošteti. Biće komplikovano, biće teška zima, biće mnogo prekida, ali biće pod kontrolom.”

Umor od rata naspram strateškog strpljenja

Premijerka Ukrajine je uverena. Julija Sviridenko je rekla da je cilj Rusije bio “da gurne Ukrajinu u tamu. Naš je da sačuvamo svetlost.”

Ipak, ovo bi moglo biti teže postići ako se Tramp fokusira na druge stvari i odvrati pažnju od Ukrajine – isto tako ako evropski birači izaberu vlade koje manje podržavaju Kijev i ne mogu se odvići od ruske energije.

Opasnost je da će umor od rata nadvladati strateško strpljenje.

Ali uprkos svem sumornom realizmu zvaničnog vladinog izvora, čak i on ostaje uveren. “Ova zima je poslednja prilika za Ruse da nas poraze,” rekao je. “A ako izdržimo do 1. aprila, pobedićemo u ratu.”

Pitao sam jednog zapadnog diplomatu zašto su Ukrajinci tako nepokolebljivi. “Jednostavno su tvrdoglavi,” rekao je izaslanik, i ukazao na dugu istoriju Ukrajine u podnošenju teškoća.

“Kažu da su preživeli Nemce, Poljake, Turke, Litvance i sada mogu da prežive Ruse.”

Ipak, za mnoge u Ukrajini, život se nastavlja kao i obično – ili onoliko uobičajeno koliko može.

Na stadionu Dinamo u Kijevu, pod reflektorima, igra se fudbalska utakmica – Dinamo Kijev protiv Šahtjora Donjeck. To je gruba, pristrasna utakmica u kojoj najvatreniji navijači, poznati kao ultrasi, nose maske i pevaju protivnicima.

Jedan od retkih znakova da se ovo dešava u gradu u ratu je broj ljudi tamo: stadion može da primi više od 16.000 ljudi, ali je dozvoljeno samo 4.300 navijača, zbog kapaciteta skloništa za bombe na stadionu.

Navijači su došli iz svih delova društva – mladi i stari, porodice i prijatelji. Tamo su i vojnici i žene, koji dobijaju aplauz od gomile, koja se razdvaja da ih pusti da prođu.

“Zaista je važno nastaviti da živimo,” kaže Anatolij Anatolič, spiker utakmice, voditelj televizije i društvenih medija.

Po njegovom mišljenju, dolazak na fudbal je sam po sebi čin prkosa.

“[To pokazuje] svima da nećemo napustiti našu zemlju u ovom teškom periodu… Moramo biti ovde kada pobedimo.”

Pet minuta pre kraja utakmice, pevanje naglo prestaje. Navijači stavljaju ruke na srca i pevaju nacionalnu himnu.

Ubrzo je ceo stadion pevao kao jedan; gomila podeljena po timovima, ali ujedinjena po zemlji.

/www.bbc.com