Srpska europska iluzija i Vučićeva autoritarna stvarnost

Dok ukrajinski vojnici i civili hrabro ginu boreći se za pravo na svoju evropsku budućnost i protiv nasilnih pokušaja da budu vraćeni u mrak ruskog totalitarizma, vođa korumpiranog režima u Srbiji čini sve suprotno. Uprkos neumitnoj geografiji i činjenici da je jedina moguća budućnost za Srbiju ona koju joj nudi članstvo u EU i NATO, Aleksandar Vučić uporno prkosi gravitaciji geostrateških i nacionalnih interesa sopstvene nacije.

Svestan da u evropskoj porodici nacija nema mesta za korumpirane autoritarne režime, Vučić je sve učinio da zadrži privid evropskog puta Srbije trudeći se da zemlja večito na tom putu i ostane, bez ikakvog cilja i krajnje destinacije. Umišljajući da je moderni srpski Mojsije koji će svoj narod voditi 40 godina kroz pustinju kako bi što duže odložio dolazak u obećanu zemlju, u kojoj za njega i njegovu vlast neće biti mesta, Vučić je svoju igru uspešno igrao sve do trenutka dok EU nije pokazala neupitnu odlučnost da se proširi na Zapadni Balkan do 2030. godine. Od tog trenutka otpor Vučićevog režima evropskim integracijama postaje otvoren, a koketiranje sa otpadničkim autoritarnim režimima sa istoka glavna okosnica lažne neutralnosti i šizofrene politike četiri stuba.

Ovo opredeljenje reradikalizovanog Vučića praćeno je sveprisutnom režimskon propagandom protiv EU i evropskih demokratskih vrednosti. U ovom naumu značajan vetar u leđa Vučićevom režimu dala je pobeda Donalda Trampa i dovođenje u pitanje do sada neupitne posvećenosti SAD izgradnji i očuvanje demokratije u svetu. Nadajući se da će u nastalom šumu među atlantskim saveznicima pronaći prostor za nastavak svoje strateški dezorijentisane politike, Vučić se okrenuo Pekingu i Moskvi, potpuno zanemarujući činjenicu da je preko 80% srpske privrede zavisno od saradnje sa EU, kao i da preovlađujući deo svačije penzije i plate u Srbiji dolazi upravo iz tih ekonomskih aktivnosti.

Koliko su za omalenu Srbiju odnosi sa EU od životne važnosti ukazuje i činjenica da se u odsustvu evropskih investicija toliko hvaljen ekonomski rast Srbije potpuno istopio, inflacija je domaće cene gotovo izjednačila sa evropskim, dok su plate i kupovna moć stanovništva ostali na evropskom dnu. Istovremeno, zbog sveprisutne korupcije, gušenja medijskih sloboda i stalne opstrukcije procesa normalizacije odnosa s Kosovom, Srbija se našla u ćorokaku svog lažnog evropskog puta bez otvaranja Klastera 3, bez novca iz plana za rast Zapadnog Balkana i bez daljeg unapređenja političkog dijaloga sa Briselom.

Suočen sa kognitivnom disonancom između svojih radikalskih fantazija i realnosti, Vučić se opredelio za povratak u devedesete godine u kojima je stasavao uz skute svog političkog oca Vojislava Šešelja. Prkoseći neumitnim činjenicama u pogledu budućnosti Srbije, Vučić se našao na sajmu diktatora u Pekingu, gde je dobio ponižavajući tretman, ali koji mu je ipak dobro došao za unutrašnju upotrebu i očajnički pokušaje da zaustavi pitpuni kolaps svog uzdrmanog režima. Sve to na račun nacionalnih interesa Srbije koje je počeo besomučno da rasprodaje tražeći podršku ruskih i kineskih vlastodržaca. Time je samohvalisavi šahista suštinski matirao samog sebe čime je konačno zapečatio i sudbinu svoje vlasti. Ostalo je još samo da gvozdeni zakon determinizma ovaj predvidljiv proces dovede do jedino mogućeg kraja. Do njegovog političkog kraja!

/The Geopost